Отаџбина

12*;

КОМЕ ЈЕ СуЂЕНА

чекала тога некога, да јој дође и спокојно рече : опрости ! па да га прими на своје лакоумно срце ? А тај неко дође даје одбаци!« »Тешка је ваша оптужба, госпођице, тешка и праведна ! Чујте и моју одбрану! Ја нисам од оних несталних људи, што моје срце данас овој сутра оној поклањају. Тврда ми намера беше, кад се враћах у Беч, да потражим оно девојче, са чијих сам усапа гшо* први пут најслађе пољупце, па будемо ли једно за друго, да је узмем за жену. Ал у Гастајну видео сам вас и заборавио сам свеОно вече, у очи вашега одласка, отворила се на моме срцу вратаоца, што се зову љубав а кроз отворена врата само ви уђосте Да госпођице, ја вас љубим! Онда, кад сам бранећн Лисандра осудио Херу, онда сам осетио, да само вас могу љубити. Хтео "сам вам то казати, ал вам је позлило, а сутра сте одпутовали. И собом и моје срце понели . . Огишао счм у Беч. Нисам потражио као што смерах, оно девојче — нашто? моје срце не бегае слободно, и ја бих био непоштен, кад бих руку пружио без срца. Али ми је част налагала, да се исповедим Милану; њега сам потражио јер оно је девојче у мени грлило и љубило њега«. Дара је била врло узбуђена, беше јој на уста: ја сам то била — и ја тебе љубим! Али се уздржала, хтела је да дозна све. »Од куд сте се ви тамо нашли, кад је моја пријатељица Милана чекала ?« »Свему је крив обичан случај ! Враћајући се од куће за Лондон, посетим у Бечу Милана, затечем, где се спрема на пут. доле; био је врло узбуђен. Влак,. којим ће путовати кретао се у шест сати; морао се журити. Преда ми неко писмо, да га бацим у поштански сандучић. Беше управљено на неку удовицу — Марковићку »Ах!" Дара је поруменила нехотице је узвикнула. „Ви сте је познавали?" „Је сам — то је мати моје пријатељице — умрла је. „Опростим се с Миланом па пођем у шетњу, да ми време прође. Незнам сам, колико сам тумарао по улицама и случајио по гледам, да видим где сам, ска улица бр. 19 Сетим се писма јер је амо адресовано. Потражим га да га предам Домару, ал јест' писма нема ! Мора да сам га истресао! Милан ми је рекао, да се тиче ћерке дотичне удовице, коју је поштовао као пријатељицу: он се сад уклања, јер је приметио, да она гаји према њему таке осећаје, каквима јој он не може враћати. Шта да радим ? Држао сам, да. ми је дужност отићи горе и госпођи казати пријатељеву поруку. Попнем се на први спрат. Куварица ме дочека. и збуде се оно, што вам је већ познато. Ја сам био као у некоме сну; чинило ми се, да све то