Отаџбина

КОМЕ ЈЕ СУЂЕНЛ

127

тако мора бити. Тек кад изађох у ходнике хладан, ваздух и нотмуо одјек сата са Отеванове куле побудише ме. Девет сати; за чет. врт сата полази влак. „Кроз главма врата у салон!" Те су ми речи звониле у ушима. Хтедох .је послушати, ал како да се нађем пред са свим непознатим женскињама ? Како би било том несташном девојчету, кад би видело странца? Побегао сам на жељезничку станицу, отпутовах у Лондон, укрцао се у лађу за Индију. А оно мило девојче није ми хтело из главе. Рледао сам у зелено море, у плаво небо и узалуд сам се мучио да створим њезину слику. Кад сам вршио своју дужност у оно.ј бујној и страховитој Индији. увек сам, мислио на то деиојче — да, ја сам^осећао да га могу љубити и једва сам дочекао, да пођем дома. Ал у Гастајну — но нећу понављати, што већ знате! . Ето вам моје исповести, ви сте и тако с Миланом познати, кажите му, како се догодцло. А ја ћу се вратити у Индију, можда ћу тамо заборавити вас, можда ће ми тамо васкрснути она мила успомена, која ми је у Гастајну умрла; будите сретни с Миланом.« „И ваша би вам савест могла донустити, да оставите девојку која вас силовито љуби у мучноме очекивању ? Зар би ви могли мирно спавати кад знате да вате оклевање свакога часка може уништити један млађани живот, који сте ви унесрећили ! 0, ви немате савести!» „Иемојте, немојте ми тако црно сликати моје лакоумље. Можда бих то лакше слушао из других усга, ал из ваших ! — Ви не знате од каква је силна уплива на мене свака ваша реч, сваки ваш поглед! Остаћу, кад не могу сам бити сретан, нокушаћу да усрећим девојку која са мене страда. Хајдете водите ме њојзи. «Сад одмах ? То не иде ! Она је болесна, треба ј ■ спремити, а и ви сте тако узбуђени — гутра ! Али још једно ми морате обећати ! Обећајте ми, да ћете Милана потражити и приповедити му све, све. «Обећавам» «Како сте добри ! Ево вам руке, да ћете сутра доћи са ведријпм осећајима, него с" каквима одлазите. Ослоните се на мене'!» Светозар се загледао у њенс очи. Учииило му се, да види у њима неки притајени зрачак, који му је обећивао, да ће све добро бити. Он јој дохвати белу ручицу и притисне на њу своје вреле усне. Рука јој је задрхтала, она је поруменила; тргне руку — махне чј, да оде. Он је послушао. А Дара ?