Отаџбина

128

коме је суђена.

То блодо лице оживело је, те црне очи светлиле се — Дара је задовољна, сретна. Сунцо је залази.ш. Коси му зраци и над врхом брега падоше низ планинску околицу те позлатише шуме и ливаде, позлатише и Дару — она јо клечала и благодарила Вогу. III. У с е н и ц и Сунце је истина добро, одскочнло но његоиа врели зраци не могоше мродрети кроз густо лишће, којим су дрва, винова лоза и ладолеж осводили сеницу у баштици, ге се Дара у ономе густоме хладу, у ономе мирисавоме ваздуху, што га кад кад заталаса дивно прижељкивање славујн , на клупици својим сновима одала и заборавила је на све. Блажен осмејак играо је на њезинии уснама, а веселим оком гледала је кроз врата на сепици — очекивала је некога. Она је била на чисто са собом, са својим осећајима. Она је разумела своје срце, то тајанствено људско срце, ту књигу са небројеним странама, што јој на свакој страни једно исто пише, на свакој о томе друкчије пише; векови су проучавали ту књигу, и нису је поучили, тешчо да ће је кад год са свим проучити. Да, Дара је знала, да Милана људи као брата, пријатеља, а Светозара као друга, с" киме јој је судба тесно своичана. Колико се својој срећи радовала, толико је више заносила помисао, да ће кроз који часак одвести својој милој пријатељици њевинога драгана и казати јој: ево, узми га ! све је била обмана, преварила сам се — опрости ми I И онда ће четири душе, што још синоћ мишљаху, да су тако несретне, пасти једно другом у загрљај од велике среће. Ветрић јаче пирну и таласаво шуштање свежега лишћа пробуди је из мисли. Она погледа кроз отвор плавоме небу, она виде, да је сунце високо — а њих још нема ! Али она је зна^а она је осећала, да ће они зацело доћи. Пожури се вили, да с балкона погледа, е да ли су већ близу. На врати сенице указа се Светозар. Он беше невесео, ћутао је. Дара се не маче с места. Милан му је морао све казати, и он јој не претрча, да је загрли ! «Ја сам дошао, да се опростим госпођице Даро I* проговори он жалостнво.