Отаџбина

КОМЕ ЈЕ СУЋЕНА

129

«оа име божије, шта се догодило !» Она му је доекочила, ухватила га за руку, да га задржи. «Нешто са свим обично. Милана је нестало из Пеште. Рекоше ми његови другови, који га случајно пидеше, да је отпутовас нико не зна куда, ни за што. Вама је познато, да га ја морам потражити.в «0 боже, боже, та то је велика несрећа ! Сад, кад сам мислила. да је све у на.јбољем реду, пореметило се све у један мах. Шта да радимо, шта да радимо !» она је у очајању пустила му руку, и покрила своје лице. «Ја са своје стране, на чисто сам. Ја Ку га потражити, ма ишао за н>име на крај света, ма да ми је врло тешко сад оставити. Али ја сам пријатељу једанпут учинио криво, а сад ми све нешто каже: и сад си крив, што је он отишао! Ја Ку ва њиме па ма век свој провео, тражећи га.» «Тешко мени, тегако мени ! А знате ли, где ћете га наћи ? Не знате ! Па можда се нећете никад ни вратити ! 0, немојте ићи !» «Да не идем ? Да ме и даље савест мучи ? 0, све бих могао вама за љубав учинити, али не могу поднети да пријатељ иа мене неправедно зажали — само то не!» «И нетреба ! Идите, идите ! Ја сам себична, да себична. Ја сам заборавила на Милу — идите 1 Нађите га и доведите — ви га морате наћи ! Грдна је то несрећа, грдна !» она је била бледа као дувар. «Збогом, гоепођице Даро! Ако ми се на моме путу деси шта, те се више не вратим, знајте, да сам умро, мислећи на вас. «Умро ? Ви не смете умрети ! Ви се морате вратити брзо, и то с њиме! «Морам вцатити.? да то морање завнси од наше воље ! Нашто да се вратим ? Ја немам те снаге, да гледам своју драгу у туђем загрљају, па ма да ми је то и најбољи иријатељ. А оно девојче утешите како знате — поред све воље, нисам кадар трцети танталове муке на грудима нељубљене љубе ! За Милана е не брините ! Наћи ћу га, ма где да се скрио, вратићу вам га ! Шат тиме оставим лепу успомену код вас, те се у својо.ј срећи сетите и јаднога Светозара: он је био добар пријатељ ! Збогом, ја одлазим «Ви нећете ићи, ви не смете ићи ! Зар да ме оставите орде да од туге свиенем, онда, када сам мислила, да ми је свој муци крај. Сада да ме оставите, када ми се учинило, да се разбио онај страшни сан, што ми је горчио младе данв, с кога нисам смела ником отворено у очи погледати — сан, који ми је срећу моју осОтаџбина XI, 41. 9