Отаџбина

130

коме јв суђена

новао ! О, та ја оам била оно лакоумно девојче, шго те јо оне ноћи у Вечу у својој соби л.убило! И ја се више не кајем са свога лакоумља, јер ја те истински љубим, онако те љубим, као што слаби створови у своме ништавилу љубе најузвишеније створове овоје бујне маате, љубим те као бога, а ти хоћеш да ме оставиш ! О, је ли да нећеш, је ли ?» Дара је клекла и рукама обгрлила колена му, а главицу своју наслонила на њега, да обрише сузе, што јој низ лице потекоше. Светозр се пише није могао уздржати. Руке су му дрхтале кад је дизао своју љубавцу; он је наслонио на своје широке груди, љубио је, а глас му беше тако мек, кад је говорио: «Ја сам зликовац, дивљак! Ја од синоћ знадем, како ме љубиш, и опет сам те могао тако на муке метати. Опрости ми, сунце моје лепо ! Све је било измишљотина — тедох ти вратити мило за драго, што си ме јуче наморила твојом пријател,ицом / Ја сам нашао, Милана, ми смо се разумели !» «И ви се не срдите ни једно ? она му читаво није веровала. «Да се срдимо ? Кад човек види, да је пресретан, онда радо прашта — Милан је одмах опростио! Само ја, ја сам хтео, да се теби осветим, онако како се љубав свети — из чисте љубави, лаг ао сам!» «Неваљалче један ! Како си имао срца, да ме тако намучиш !» Она се бадава усил.ава, да изгледа срдита. «Ја сам сретан, пресретан, јер сам те принудио, да се у правој боји покажеш ! Сад тек видим, да ме онако љубиш, како сам љубав своје драге замишљао . Само женско срце тако љубити може !» «Ал и тако лакоумно само женско срце може бити!» рече Дара и сакрије главу на његове груди. «И тако добро !» дода неки мушки глас. Дара и Светозар тргоше се — пред сеницом стајаше Милвн а под руком му — Мила.

ЈА. Ј®.ивковић