Отаџбина

152

из позоришта

не цигло младићског одушевљена Не награђујући такове радове, ми истискујемо из књижевног иопришта искуене и ишчитане раденике и отварамо широм врата деци, на њиову и општу штету, Драмске су појаве жижа свеколике кн>»»жевности. Бије доста поставити једног драматура, да он сам прикупи толико података, којим би се могло решити питање : какве комаде треба добавити на нашој позорници да би користили подједнако свима друштвеним сталежима. Ово је иитање таковог домашаја, да изискује потпору свију српских књижевника. Подигнимо једном драмску било оригиналну, било преведену вн.ижепност на висину сувременог знања, па Ке се тим самим пречистити српска књижевност од социјалних недоношчади, која прете да исишу срч националних аспирација млађег српског нараштаја, и да избаце из српске књиге све лепе песничке народне особине. Писац ових редака не претендира, да је тимо исцрпио све што треба, па да се удари правилним правцем у нашем прзоришту, али он констатује равнодушност срнских книжевника према њему ; он има права, да их учини повиним, ако српско народно позориште спадне испод нивоа путујућих комепјашких друштава. Српско народно позориште, треба да је место састанка за све српске књижевннке и уметнике, без разлике полнтичких убеђења. Жалосно, да због ситних несугласица дижу од њега руке они, који су највише допринели, да се подигне, а не патриотично је, да чекају на позив, кад увиђају и сјми , да му треба помоћи. Они трсба да сиђу са своје олимпијске висине и да се очински спусте да исправе погрешке, па ако им се и сад упорно одбије помоћ, онда ће се бар знати, ко се има окривити за пропаст српске драмске књижевности. 11ек нам се опрости оволики увод. Ништавост Албинијевог комада који нам је дошао на ред, да пропратимо, донела је собом овај низ мисли, за које се не кајемо. »Једва негито паметно« шаљива игра од Албинија прост је превод једне Француске комедије под насловом »1е У1еих се1Ља{;еиг.« како сам одавна чатао ову комедију, то сам заборавио имо писца алн знам, да је он живео и писао пред револуцијом у времену када је Вомаршеов »севилски берберин" узбућивао јако духове. Ова је комедија примљена и у издању Француске универзалне библиотеке. 0 писцу се врло мало води рдчуна у Француским историјама књижевпости, али то долази поглавито отуда, што у опште Французи нису хвалисави, ниги уздижу своје писце без великих заслуга, као што то чине Немцп, који не знају шта је доста, кад стапу о свој[Г'. махом осредњим, писцима да говоре. Но и ако се писац »ста-