Отаџбина

И8 ПОЗОРИШТА

133

рог бећара« не може Француским мудрилом сматрати као нови АристоФан' почем је то после Молијера готово немогуће, то морамо бити правични и признати, да нам се ова комедија неизказано допала, како са савршенства свог драмског облика (у чему су Фр &нцузи мали и велики, сви без разлике мајстори) и са особите лепоте и мирноће комичног стила, каким се одликује и Казимир Делавињ писац сличне комндије »Е"есо1е с!ез уЈеШагЈз « Тема ове комедијв истина врло је проста, она се састоји у овој животној максими, др је врло смешно под старост мислити на женидбу: али притворство људи који у тако ненаравној жељи једног старца морају неохсдно да играју главне улоге, тако су истински и непретоварени. да нам Је измамило пријатно чуђење. За таке комедије ми смо уверени, дн утичу неизказано иа поправку оних, којима је памењена. С тога је топло препоручујемо својим читаоцима, али наравно у оригиналу, јер је у немачком преводу на жалост спојена по немачком кобаспчарском укусу са неком другом лакрдијашком епизодом једпог сметељака, који са своје претеране и наметљиве услужмости доводи људе до лудила. Албини је својим драстичним Менглером истиснуо мирну Фигуру »отарог бећара« уништио све лепоте ове комедије. Изгледа као да Немци немају нречишћеног укуса за праву комику: они док не унесу у њу лакрдију, драстику и друге њпове маоности, не могу да се насмеју 0 тога препоручуј\ћи прву епизоду овог комада у оригиналу, морамо осудити другу, јерје права неотесана ограда, којом је заграђен један лепи замак. Како је први месец позоришне сезоне, то сматрамо, да је сад најлодесније време, да се запитамо, како стојимо са глумачком вештином и да не презајући од никаквих прекора запедамо истини у очи. Да би ову у свој светлости угледали нуж.но је одговорити на ово питање: Гаји ли се у нас глумачка вештина и имамо ли мн глумце, који појимају и заслужују тај назив ? На мрво питан е одговорићемо одма, да српско народно позориште у Београду није ништа привредило, нити унапредило гиумачку вештину. И ако је од свију срнских позоришних дружина, најбрижљивије чувано, оно је само живило од појединих добрих снага прекосавсжих позоришних дружина. У нас нити је било до сад земљишта, нити добре воље, да се и овој грани уметништва поклони озбиљна пажња. Нити се нашло људи, који би своју велику класичку образованост жртвовали да правилно упуте раавитак ове вештине (од доброг почетка све зависи); нити је у нас било добрих драмских писаца и песника, чија би се дела и идејали могли да прикажу, а много је мање од стране позоришног особља учињено, да се у публици развије појам