Отаџбина

т позоришта

патосу и декламацији води неизбежно комендијашлуку и без проматраља душевног потреса код л>уди разних темпеременага, бев разумевања чедних афеката, не може никакап глумац ићи далеко. Сад да се вратимо на постављено питање, каквих глумаца имамо, или ако их никако немамо, шта нам вал>а радити ? Прво, треба константовати Факт, да српска глумачка уметност, нчје никад тако раммла, чао ово сад, од годину дана овамо. Смрт је покосила из мушког особља учитеље; завист натерала изврсне глумце, да се по туђини потуцају: слабо здравље одузело добрим ученицима пољу за рад. За подмладак мушког особља била би истина добра жетва; јер оскудица у разностручним занимањима могла би многе наше матуристе и великошколце иобудити ла се поовете овој вештини. По при свем том што се доиста и опажа живљи одзив мушке омладине према глумачкој вештини, још није ништа урађено, а мало је изгледа, да ће се скоро бес настојавања,^ јавити меродапних прегалаца, који би ове почетнике упутили, да ако ништа друго, а оно да добију иојам шта је глумачка вештина и каквим се сретствима она иостизава. Ми ниги можемо изискивати, нити би донело ојо5итог плода, да се отвори стечај за глумачке питомцс који би се шиљали на страну. Но нико нам неће одрећи правичност и крајну потребу нашег захтева, да се на надлежним ^есту гобрину бар за једну десетину јавних предавања о глумачкој вештини ч неким с и.ом оконченим појмовима из пестшштва п сстетике. У месго очдан,ег нозоришног одбора, који није могао, нити може ни у каквом правцу да ути че на развитак позорншта, било би много целисходније, да се умоле једно дванајест паших признатих кн.ижевника, да узму на своју душу родољЈбиву дужност да регенеришу српско наропно позориште. .Гавним предавап,има, која би била обвсзна за глумце а приступачна пријатељима пумачке псштине, свакојако унело би се више живота у позориште, него ли радом одбора, који преко целе године ради, а са вечито непредвиђених случајееа, не може ништа да уради у позоришној Раваници Пре но што завршимо, да кажемо коју реч о нашим глумицама. Та је реч страшна — ми их немамо ! Ово је најжипља раиа нашег позоришта. Нити имамо добре јунакиње — љубазнице, нити достојанствену даму, а много мање глумицу за наивну струк\\ Наше позориште плаћа истина две јунакип.е, али једну почип.у да издају снаге; а друга уморава публику својнм патосом и монотоним гласомг Ако се не побринемо; до што скорије добијемо дсбре глумнце, мо раће псблчка, да са свим отнадне из позоришт.1. У Дубровпику је још пре 200 година посчојало српско понориште, на коме се много