Отаџбина

138

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД

потребна била. Већина страних писаца, пишући о нашој исторгји, чинили су то тенденциозно, а где пма особите поиитичке тандснције, ту нема праве историје, шта више може народ о коме се пише имати у место користи штете. Односно иисања историје заиста вреди правило, да туђа рука свраб не чеше. У опште влада мишљење, да историја троба да буде објективна, али ми би рекли да то мишљење није потпуно. Историја, ако хо11е збиљски да послужи својим цељима, т. ј. да излагањем историјских Факата, буде уједно учитељ, вођа и саветник потоњим нараштајима, треба ире свега да буде отворепа и искрена, а поред тога и да је писана живим, сродним учешћем у догађајима, које излаже. Тако писање историје не може да потече из страначкога пера. Ми смо, на прилику, уверени, да ни један страни иисац не би био у стању да агонију пагаега државног живота под деспотом Ђурђем опише онако, као што ју је описало вешто али пуно српскога осећаја перо г. Мијнтовића. Исторнја треба да је објективна у излагању Факата, али треба и да је симпатична у оцеии њиховој ако хоће да у народу свом има онај утицај, који треба да има. Ранкоова Историја Сраске револуцаје и дело Нила Попова «Србија и Русија« имају поред својих добрих страна ту главну махну, да су их странци писали. У Ђурђу БранковиЛу имамо данас живу слику проиасти наше средовечне државе, а у »Гра/>и историје краљевине Србије « изпоси нам се верно пред очи почетак рада на успоставл>ењу те пропале државе у почетку овога века. Деспот Ђурађ БранковиК и «Грађа за историју краљвеине Србије « допуњују тако рећн једно друго и као да је сретан случај хтео, да се оба та дела у једно исто време јаве. Мп смо за овај мах узели да проговоримо и овом другом. Приступајући томе иослу ми морамо унапред да изјавимо, да нам ни.је намера да се у овоме реФерату ближе упушгамо у оцену историјске грађе, која нам се у књизи г. г. Петроиића износи то остављамо позванијнм од нас. Ми хоћемо само у опште да обележимо карактер оног историјског доба, на које се ова »Гра§а« односи, и важност појаве тога дела, те да тако, обратив пажњу на обоје њих, изазовемо по могућности и код шире публике јаче ингересовање за нашу народну историју . Више од три века Турци су били страшило 1-Јвропе: на измаку 11 века они су већ били под Бечом. За то време наравно да није било никаквих изгледа за иаш народни васкрс. V току 18 века отпочело је опадање турске политичке снаге. Парочито ратови удружене Русије и Аустрије у другој половини осамнаестог