Отаџбина

СИРОТЛ АМАЗОНКА

215

— А где је она ? беше ми прва реч. — Која, сине ? — Та она женска, што јој хтедох коња зауставити. т— Не знам, сине, кога мислиш. Синоћ те нема па нема, а већ доцкан. Чујем од људи што су са насипа дошли, да су те онде впдели па брже одем тамо са неколико суседа. Нађем те : лежиш а ни да се мрднеш како ми је било ! Једва сам дочекао да ми кући дођеш, а ти — — та — мислио сам, да си — мртав ! И мој добри отац утаре сузе. Видео сам, по ономе застајању, да ме је хтео корети, што се не чув<ш и ја му укратко испричам, шта се догодило. — Добро си радио, сине ! И ја бих овако стар прнскочио ближњему у помоћ ! Не зна човек, да може страдати и кад хоће, да коме добро учини. ... Не умем ти казати, како смо те кући донели, јер ја сам био луд. Тек кад ми суседи рекоше, да си врео, да јошдишеш, мало сам се умирио. Хладио сам ти главу водом ; било ти је боље : лице ти се заруменило. И бог је услишио моју молитву — пробудно си ми се. Како ти је ? — Са свим добро, оче ! Сам не знам, како да изгубим свест, кад ме коњ није тако здраво ударио, већ скоро и не осећам. Него мора, да сам незгодно пао, а после и тај догађај, потресао ме је . . . Колико може бити сати ? — Биће, да је три сата. — Иди лези ! Мени је добро а и сањив сам. — Та нека ме — не ће ме убити ова једна ноћ. — Кажем ти : добро ми је! Све ћу мислити : тешко ти је седети па не ћу моћи заспати — иди молим те! — Па добро, добро. Ако ти што устреба, викни ме. Хоћеш ли, да угасим свећу ? — Угаси је ! Он оде у предњу собу.