Отаџбина

I

216 СИРОТА. АМАЗОНКА Знао сам, да не ћу моћи ока склопити, али су ми се силне мисли по глави врзле те сам хтео да сам сам. Слагао сам , да сам сањив, само да старога оца у кревет отерам. Пред очи ми изађе, све што се синоћ збило. Страх ме је спопадао, ^нај страх, што нас обузима, кад знамо, да смо што криви. Шта је са оном непознатом женском? Узде није могла дохватити, а како се коњ поплашио, можда је занео далеко у дубљак. Ноћ је била, ко би јој могао у помоћ прискочити. До сада се она зацело — удавила. Удавила ? Страхота... Бадава ми је нешто говорило : ти си метуо своју главу на коцку, да њу спасеш : ако се догодила каква несрећа , ниси ти крив! .. Сетим се, како беху и јахачица и коњ мокри, од блата, дотле су већ морали бити у води, и коњ је сигурно на насип искочио па можда је и опет, док сам ја ван себе био. . . ? И најмања искрице наде окрепи нас, кад почињемо, да очајавамо. Нисам могао заспати. Свануло је, али још нема сунца. Отац ми отшкрине врата и завири унутра, — Зар ти не спаваш ? — Ваш сам се сада пробудио — морао сам га слагати, да се не брине. Дотужало ми је лежати устаћу ? — За бога, лези, још си слаб. — Нисам, оче ! Чини ми се, к'о да сам се на ново родио. Скочим са кревета и станем се облачити. Пзађем у башту. Не могу, да се надишем онога свежега јутарњега ваздуха — све мирише. Загледао сам цвеће, и баштенско поврће — то ми је стари отац још могао неговати — па оно воће, што се још одржало, и чисто сам оживео. Веселији сам — заиста ја сам са свим здрав. Кад сам спазио онај наш матори вшпањ, на који сам се још у детињству пењао и брао вишње па их спуштао Цвети у кецељу, прохте ми се, да се и сада горе попнем,