Отаџбина

СИРОТА АМАЗОНКА

217

да узбервм коју од оних најкрупнијих и најугаситијих вишања у врху. Нехотице сам са врх воћке викнуо : — Цвето ! — Ко ме то виче ? одзива се она преко њихове баште из дворишта. — Ја, ја ! Од' оди овама ! — Чекај, док почистим авлију. Гледам ја са висине ; та није да жури, мислиш један иут би замахнула па да све почисти. — Ево ме, Милане ! Говори она а дотрчала је до ниске наше ограде. Хоп ! и она је у нашој башти. — Али камо те ? Знам, да си се сакрио тамо у метли, хоћеш, да ме поплашиш. Ако одмах не ћеш изаћи идем натраг. И она се збиља ухвати за ограду. —- И, срам те било, како се бојиш а овамо си велика девојка. Она трже очи горе, — Иди, бедо ! А што си се тамо успентрао ? — Хоћу, да ти наберем вишања. Оди овамо ! Тако 1 рашири кецељац па пази. Отани мало десно.. . добро је! — Ију, како су лепе па како су крупне. . . Но, но, не мој ме у лице ударати. — Нехотице је било ! — Што си стао на ту танку грану, скрхаће се па ћеш пасти. — Не ћу даље од земље. — Али ударио би се, Милане. — Та не бој се ! Послушаћу те. Би' л те жао било, кад бих се ја ударио ? — Та како ми не би жао било кад те — кад си ми ти — овај, кад смо — заједно одрасли па те волим к'о брата. — Е сад читаво не бих марио да паднем — ти би ме онда морала неговати, као што сестри приличи, јер мој је отац стар и невешт.