Отаџбина

218

СИРОТА АМАЗОНКА

— Махни се тога, одмах те не волем. — Али доста, не бери више ! Пун ми је кецељац, једва га држим. Шта ћемо с толиким вишњама ? Сиђем доле. — Ја сам пх теби набрао, носи их. Ваљда ћеш примити. — Га примићу ; али к'о прима, треба и да враћаа чиме да ти ја вратим ? — О, то је лако ! викнем ја и док си тренуо а ја је пољубио. Обоје сме стали па ни да би речи. Цвети сва крв у лице појурила, из очију само што јој сузе не ударе. Како ме је жалостиво корела ; — Лепо, лепо! Тако се ваљда у великој вароши ради. — Немој се срдити, Цвето, молим те! Шала, само шала ! — Да, шала ! А ако је то когод видео, па ето ти мени бруке. Свет прави од муве медведа — због твоје шале могу изаћи на глас. Срдим се, бога ми! На част ти твоје вишње! И да је не задржах, пустила би кецељац. — Скривио сам ти, Цвето, здраво сам ти скривио. Задајем ти реч — никад више, не ћу те увредити ! Не умем ти казати, како ми је жао, што сам те увредио. Ја сам се збиља сневеселио. — Та па на послетку — ја се не срдим. Оно баш ниси ти мене здраво — увредио ! Каква бих ти ја то сестра била ! Али свет, свет. .. Опет је сва поруменила. — Нико нас није видео!. . али доћи ће време, кад ће сви видети, па не ће нико ништа рећи ! Она ме погледа па се трже.. . . — Како ћу сад преко ограде ? Она је то рекла само да прекине разговор. Да ли се бојала од тога разговора, или ме није разумела ?