Отаџбина

СИРОТА АМАЗОНКА

219

— Морам нћи, чекају ме, морам. Како ћу само преко? У рукама ми јо кецеља. Мора ! Збиља мора и сам увиђам. Ћутке је ухватим око паса и дигнем је као перо. — Не знам, Цвето, али тако ми је срцу, кад те вако држим, да те не бих никада пустио — Јух, пусти ме, страх ме је доле гледати. Полако је спустим преко ограде. — Збогом, браца — ја ћу те од сада увек тако звати — Тако ме зови, тако. Кад ми кажеш : Милане, изгледа ми, као да смо туђи. Да «браца и то ми тако годи, што је тако лепо! — Ух, боже! Како ме то гледаш ? Шта ти је! Има право — већ не знам ни сам, шта ми је. — Ништа, ништа, сејо ! Радостан сам, срце ми игра, што — што се више не срдиш на мене. Хтедох рећи : што те љубим ! Али кад видех оне невине очи, оно невино лице, не могох о љубави говорити. ГХа и на што ? Тешко да би она то разумела. Нека је, нека ме за сада у својој простоти воли као брата, а већ доћи ће време, када ћу јој моћи растумачити, за што сам је онако гледао, када ћу јој казати шта је л>убав и запитати је : да ли ме воли само као брата ?... Дуго сам тако морао стајати, јер нисам ни спазио, да се наоблачило. Тек ме потмула грмљавина трже из мисли. Цвета је морала давно отићи. И ја се вратим у собу где ме је отац са доручком чекао. 1ош смо седели за столом, кад приметим да многи свет нешто поред наших прозора пролази, а то досада није бивало, јер нам улица води на бару. Изађемо на улицу, где видимо све суседе како гледају онамо бари, где се искупила гомила људи, жена и деце. Упутим се тамо и ја. Наше је село на брегу; крајње су куће на брегу, а