Отаџбина

- 220

СИРОТА АМАЗОНКЛ

њихове се баште спушта|у у бару, што је у вези са ритом. Наравно и бара је пума воде. Мора да су сељаци нешто нашли у води, кад се на брегу нскупише. — Шта је то ? упитам неке који су се враћали. — Избацила вода мртвога коња ! С места ми на ум паде све, што се јуче догодило, а био сам на то заборавио. Пођем брже. Нисам се преварио. То је лешина онога беснога коња, што га јучв хтедох зауставити ; познајем га по оној белој звезди на челу, а и седло што је још на коњу, за женскиње јв. — Шта ти је. Милане, побледио је као крпа ? Питају ме сељани. — Ништа, ништа ! Виће ошинуо ме хладан ветар ! одговорим ја , ма да ветра није нн било па се вратим натраг. Дакле истина је ! Удавила се и ја сам је упропастио I Проклињао сам и онај тренут, кад ми паде на ум, да идем на насип. Што сам изостао иза оних раденика ! Не бих дочекао да поплашен коњ на мене наиђе, не бих га заустављао и он би зацело са јахачицом у село дошао. Њезини су је за цело сву ноћ тражили ; док данас чују. да јој је коња вода избацила — како ће им бити !. . , Нисам знао, куда идем, тек наједарод нађем се иза села на ритском брегу, где беше неколико привезаних чунова и чамаца. Не знам ни сам за што, али тек одрешим један чун па се отиснем на воду, нит' знам куда ћу ни шта ћу. Веслао сам из петних жила — нешто ме је гонило далеко но ону ритску нучину, где нема жнвв душе. Да ме је когод видео, рекао би, бежим од какве потере. Доиста, ја сам бегао од најстрашније потере —• од своје савести. . . . Нешто ми је одлануло, кад сам од брега добро одмакао. Уморио сам се, престао сам васлати и гледам у мутну воду. Весло је било хват дугачко, мерим њиме воду — не могу да дохватим дно . . У један мах, чујем, како близу мене ударају весла о воду. Тргнем се и погледам онамо. Спазим неколико људи на повећем