Отаџбина

СИРОТА А.МАЗОНКА

221

чамцу познајем их, то су људи што раде на саветниковом добру. Право мени веслају ; знам и за што : да ме ухвате и одвуку пред суд. Крив сам па што да бежим ? Спустим главу — стид ме у њих погледати — али сам пажљиво слушао. — Ту су, сад ће пристати уз мој чамац па мене за јаку — како ми је било .... Али шта је то ? Они пројурише а на мене не обрћу ни главе. Чујем, како вода све слабије пљуска а весла све слабије ударају. Ваљда ме нису спазили! Још не дижем главе, као оно мало дете, што зажмури, да га не виде. Једва једном усудим се — одмакли су тако далеко да их једва видим. Онет се охрабрим и ночнем веслати. Мало час спазим други, трећи па и четврти чамац, где по риту крстаре и као да нешто траже, јер час један час други стане на веслачи мотре воду, дрвље, колебе. Да није она сирота јахачица. . . ? Да, мора да је. Родитељи су чули, да јој нађоше коња па изаслали људе , да и њу нађу ! Ужасно, ужасно ! Дао бих своју главу, кад бих могао иовратитн живу ћерку старим јој родителЈИма... И чамци све даље одмичу, један по један, и за њима се весла светлуцају. . . бум ! У мало што не падох из чуна; како сам га био захукао, сео сам и гледао брегу а чун наишао на дрво. Ухватим дрво и доведем чун у равнотежу па га за дрво привежем. Извалим се у чуну па станем размишљати, ако се у опште може размишљати, кад човеку страшне мисли кроз главу јуре. У мислима бацим очи горе на дрво и — не могу описати, како ми је било кад сам на дрвету опазио неку женску прилику. На првп сам је поглед познао и скочио сам. Беше то јучерашња јахачица, Седи између три подебеле гране као у котлу, а рукама се чврсто ухвагила за њих. Бледа је као смрт, очи су јој затворене — да ли спава или је мртва ? Лако се попнем њојзи, вода је скоро дрвету до грана дошла. Леђима се одупрем о једну грану и јадницу ухватим за руку — биле су хладне, ледене. Али Отаџвина XI, 41. 15 ^