Отаџбина

,222

СИРОТА АМАЗОНКА

сам спазио, да јој се груди полако надимају — дише ! Чврсто је стисла рукама гране; једва их откопчам. Она се трже Страшно беше погледати у њезине очи. У њима се огледала сва иатња, што ју је јадница пренатила. Па онда јој се очи засветлише, дођоше веће, а лице јој лако порумени, бледеусне малко задрхташе, као да хтедоше запитати : је ли то збиља јава ? — Охрабрите се, госпођице ! Сретан случај доведе ме, да вас избавим. Приберите снагу, да можете у чун сићи. — Та је ли иотина јесте ли ви збиља ч Јрек 1 Дакле ја не ћу више овде ноћити ?.Ох, говорите, убиће ме сумња! — Не бојте се ! Ево погледајте доле, чека вас чун. — Дакле јава је ! 0 — и њојзи грунуше сузе из очију. Чекао сам да се мало стиша. — Али — поче опет она и хоће да устане — журимо се, журимо ! Страшно је ово место, страшно. Сама није могла сићи, сметале би јој дугачка јахаћа хаљина : Још сам је држао за руке — она их није из мојих извлачила. Ослоните се добро на мене, да вас у чамац спустим. Она погледа доле и мери колпко има између нас и чуна. — Ништа се не бојте! Јуче су ове мишице биле слабе, да задрже вашега поплашенога коња, данас су доста снажне, да вас здраво однесу дома. — Верујем, верујем ! Ослањајући се рукама на моје руке, устаде. Ухватим је око паса, а она дохвати крај своје влажне хаљине. Издигнем је и спустим је доле. И ја сиђем , одрешим чун и станем веслати. Сирото девојче ! Толико се напатила па није чудо, што паде у несвест, чим је осетила, ла је избављена. Па тек како је мени било !