Отаџбина

15*

СИРОТАЛМАЗОНКА

223

Веслао сам, као да весла ире нисам ни у руке узео. Чун ЗУР'1, а мени се чини, као да мили, јер једва чекам, да стигнем у село, па да јавим њезини родитељима : кћи вам је избавлјвна! Указаше се ирве куће ; стигосмо и до наше улице. .Тош једном завеслам и стадосмо уз обалу. Она се почела будити. — А где си ти био ? Погледам горе и смотрим — Цвету. Захитила воде, да носи кући. — Добро, те си се овде нашла. Помоћеш ми, да ово довојче одведемо кући. Цвета спусти обраницу и приђе чуну. Моја утопљеница дошла себи и полагано се диже. Руком таре чело, као да тера неку страшну успомену. Погледа око себе у кад мене спази, лице јој дође живље а усне се насмешише. — Страшан сам сан снила ! проговори она. Пред очи ми изађошо све страхоте из прошле ноћи ; учинило ми се, да све то морам наново иретрнети Али кад видим вас, онда знам, да је то сан био. Јел те да сам избављена? И она ме чврсто ухвати за руку, као дасебојала, е ће је когод гурнути у воду. — Избављени сте, госпођице, избављени ! Само ћете сада морати у моме сиротињскоме стану нробавити док ја вашима не јавим, да по ва© дођу. — Ах, слатки моји родитељи ! Шта су ти морали пренатити ! Хајдемо брже, па пошљите одмах кога њима ! 0 како је њима! Она ме повуче за руку а сузе су јој низ образе цуриле. Изиђосмо из чуна. — Де, сејо, носи воду кући па донеси један пар својих хаљина, да се госпођица пресвуче — ја ћу је већ сам одвести.