Отаџбина

224

СИРОТА АМАЗОНКА

Цвета се прене. Крв јој појури у лице. Она се била загледала у господско девојче па је мислила, мислилако би је знао шта ? Сада је тек спази утопл^енпца. Сеја ? Па и ја ћу је тако звати. Страшно је то пливати скоро по сата па после у тима хаљинима читаву ноћ и по дана провести. Цвета се стресла; разумела је и брже оде. Ја узмем утопљеницу под руку. — Наслоните се на мене, госпођице! Изнемогли сте па ће вам тешко пасти, да одпешачити до мога дома. — 0, не ће ! Од синоћ сам талико вере у вас задобила, да би ми снага и на умору порасла кад би ви поред мене били. Од синоћ ! Дакле знаде, да сам ја крив, што је невоље допала. Већ ми беше на језику, да је упитам, како је дошла на дрво , али се уздржим. Зар 'вака слаба да ми прича, шта је препатнла ? Поред свега њезинога јунаштва, наолонила је главу на моје раме рука јој је дрктала, али не, сва је дрктала — тресе је грозница. Пођем брже, јер се побојах, да не клоне на сред улице. — О, немојте се тако журити ! Ноге ми клецају, тешко ми је корачати. — Али гроаница вас тесе. — Нека је — та мени је тако добро ! Сирота , већ је почела бунцати ! Добро што пред наша врата стигосмо. Затекосмо оца. Цвета му нешто прича. Уведем утопљеницу у собу, где су је чекале Цветине просте али чисте хаљине. Посадим је на кревет. и како је малаксала, клоне на јастуке. — Остани, Цвето, код ње и помози јој да се пресвуче.