Отаџбина

СИРОТА АМАЗОНКА

225

Са оцем изађем на поље па нађемо некога момка те га на коњу отправимо девојчетовим родитељима. Кад ое вратим , затечем Цвету, где ое замислила ; госпођица је спавала. Преобукла се у Цветино руво, пооле толиких умора није чудо, што је тврдо заспала. Грозница је пустила, али је ватра обузела: образи јој горе а дисање учестало. — Је ли мирно спавала, сејо ? — Није ! шапуће ми Цвета. Бунцала је ! Ху, шта је наговорила ! Ту је било о води, о бесноме коњу, о змијама, о насипу, о раскиданима уздицама, о чуну, о теби ; у два пут је викиула : он ме је избавио ! — Пст ! Ето се буди. Али она је само руке дигла и као да хоће да некога у ваздуху ухвати. — Стани ! бунцала је она, та куда ћеш ? Ти мораш остати, јер ја се бојим, кад ти ниси овде, да ме чуваш од онога медведа — ето га опет, врати се ! Управо мени иде, да ме раскине — врати се ! Ти не ћеш — не ћеш а медвед је ту — јао ! И она се пробуди ; сва је дрктала. — Је ли, да ћеш ме одбранити ! викне она и пружи ми руке. — 0 та хоћу ! Али од чега 1 Она диже главу и погледа око себе. — Дакле то сан бегпе ! Како је страшно било ! Сањала сам, како ме је коњ у воду бацио и ја сам пливала, док не дођох до онога дрвета, па када сам се горе попела и када сам мислила : спасла сам се, наједаред опазим медведа на дрвету ; хтео је да ме ухвати па онда сте ви дошли, избавитељу мој! И најпре нисте хтели, да ме избавите, хтели сте да одете — тако ми је било тешко, мислила сам, срце ће ми пући ! У тај мах зачује се с поља, како неке кочије стадоше пред кућом.