Отаџбина

226

СИРОТА АМАЗОНКА

Истрчим на улицу. Стари саветник , блед као дувар, сиђе са кочија. — Где ми је дете ? пига ме а глас му дркће. — У соби. Али, хоће ли бити добро, да тако изненада уђете унутра ? . . — 0 не могу чекати ! Морам је видети ! И он уђе у собу. — Сида моја ! — Оче мој ! Ја не умем описату, како је било нама, кад видесмо ћерку оцу у наручју. И саветнику и моме оцу и Цвети и меии заблисташе сузе у очима, а болесница јејецала. Јадно моје дете, јадно моје дете. Шапутао је саветник и стаде је љубити у чело, у очи у образе. Диван је био то тренутак. — Па коме да захвалим , што те живу видим, Сидо моја ? — Ово је мој избавитељ, оче ! Старац ми пружи руку. — Хвала, млади пријатељу ! а рука му је дрктала у мојој. Ви сте ми толико учинило, да већ не знам, како ћу вам се одужити, — Ја сам само своју погрешку поправио. — Погрешку ? Како то ? — Другом приликом. Сада, држим ваља да се постарате за госпођицу, — Право велите ! Хајде, дете моје, мајка ти од синоћ не зна за себе. — Моја добра мајка! Хајдемо ! Али ви ћете ^оћи к нама ти Цвето и ви, избавитељу мој ? — О за цело ће доћи, дете моје, то ће већ моја брига бити. Па сад збогом, добри људи. Још једном : хвала ! — Збогом, Цвето, рече Сида , загрли је и пољуби. Ове ћу хаљине задржати , да ге се сећам , а теби ћу дати друге. Збогом, избавитељу мој! и она ми пружи руку.