Отаџбина

СИРОТА АМАЗОНКА

227

Прихватим је и осетим, како ме је ватрено стисла. Добро девојче ! Испратили смо их на улицу. Још једно срдачно збогом ! и кочије одјурише. Дуго сам стајао пред врати и гледао онамо , камо кочије одјурише .... Са цркве се зачује вечерње звоно. Тргнем се из мисли. Цвета је била за моји леђи. — Зар си ти још ту ? Она дубоко уздахне, поцрвени као да се уплашила и жалостиво ми о^говори : — Ту сам ! Збогом ! Она одјури преко баште кући. 5. Јула. Зором пођем у шетњу иза села. Упутим се поред винограда. Диван ли је тај ваздух у зору на ливади! Дисао сам га жељно а мисли ми одлетеше далеко у прошлост , у оно златно доба , кад сам био дете. Колико сам пута тумарао овуда са својпма друговима, тражећп бубе и леитирове , да их учитељу однесемо; он би нам казао , како се који зове и како вал,а да их чувамо. Ја сам их отрасно хватао па сам више пута сам овуда трчао, па кад би се сав у зноју окупао и кад не беше више места у кутији за друге, поносније сам се враћао дома, него какав генерал, што је какву велику бптку задобио. Још и данас стојп моја збирка буба и лептирова у сеоској школи. Онда ми ни]е ни на ум пало, да се запитам : ко ми даде право, да убија-м толике животињице ? Зар нису то створови, као п ја? Али да ! И свирепа наука тражи законе разним појавима, не нађе ли их легшм, она не преза нп од иајнеиравед • нијега пута и она је усвојила оно језујитско «цељ осве' штава средство». Кад људи, чијем се знању диви свет, са мирном савешћу касапе небројне животиње како да мени, детету, падне: није право, што убијаш лептирове!... „