Отаџбина

228

СИРОТА АМАЗОНКА

Из мисли ме тргне позната ми тужна песма: еј пусто море. еј пусти вали ! Био сам на крај винограда, где се пружио поплављени рит, као какво море. На брегу спазим укусну кућу; на прозори су зелене шалукатре, отворене су само оне на прозору , што гледа у рит, Поред куће се пружио лепо уређен виноград, Кроз отворени прозор допнрала је до мене песма. Глас ми боше познат, а певао је тако дивно тако тужно. Нехотице прикрадем се под прозор, а и не помишљам, да није лепо прислушкивати. Ма да сам ову песму толико пута слушао , ипак ми се учинило као да ми је са свим нова, јер у ономе лепоме гласу беше нешто, што је тако срцу говорило. По том чудноватоме изразу цознао сам, да певачица љуби, онако жарко, онако ватрено , као што је Анђелија љубила, онако од срца, као што и сам љубим. Било ми је, као да сам прикован , нисам се могао с места маћи ; мма неке тајанствене везе, која снаја људе, што једно пате. . Певачица је свршила ; дубоко је уздахнула и на1ла се над прозор. Тргнем се и хтедох умаћи. Доцкан — спазила ме је. — А гледај ти њега — познала ме је и ја њу познадох. Њезино бледо лице осу се руменилом ; мора да сам и ја поцрвенно, јер осетим. како ми образи горе. — Извинити, госпођице Сидо ! правдам се ја. Ви сте тако дивно певали ! Ваша ме сиренска — ако тако смем рећи — песма примамила ! Опростите ми , ја ћу одмах отићи. — 0, багп ј I се радујем , што сте дошли ; срдићу се, ако одете. Немојте стајати на сунцу, поцрнићете ходите унутра ! И нестаде је с прозора. Шта ћу , уђем у предсобље. Сида ме је дочекала на врати. Очи јој се светлиле, уста смешила ; пружила ми је своју малу, белу руку.