Отаџбина

СИРОТА АМАЗОНКА

229

— Добро ми дошли ! А што нисте Цвету повели ? — Цвету ! — Та да ; ја сам казала, да обоје дођете. — Ви сте казалт' —■ За бога да ! Отац је отишао на коли по вас. — Ја га нпсам дочекао. Уранио сам и случајно сам овамо наишао. Чуо сам вам песму па ево ме ту. — А тако ! — Али уђите унутра ! Треба да се мало одморите, — 0 ја нисам уморан. Ова ми је шетња тако годила. — Ех, немојте се устезати ! Ја сам у своме дому, овде ја неограничено господарим. Не волим, кад се моји пријател.п — тако вас ваљда смем зватн — из неке етикеције устежу. Дакле напред. Пођемо — Али не — стани ге! Хајдемо у сеницу! Видим. да сте се зачудили ; али ја сам вам така — часком ми што друго на ум падне. Нешто ми је тесна соба, а ја сам данас врло весела. Хајдемо у сеницу ! При последњим речима ухватила ме ]е за руку главу је накривила и тако ме је лепо молила , као да сам ја силом хтео ући у собу. — О с драге воље , госпођице — та ваша је реч менн заповест. — А чекајте само — рече она и малко се расрдила — дакле зато «сдраге воље", што је „заповедам" ! — Не, госпођице. криво сте ме разумели ! Ја сам хтео рећи ; ви овде господарите па од воље вам заповедати; а заборавио сам додати, да је мени најмилије, где сте ви. — 36иља ! и она ме љубогштно погледа својим великим, светлим очима. Па хајде у сеницу ! Она ме узе испод руке и поведе на поље стазом кроз виноград, Чудно девојче !