Отаџбина

16*

СИРОТА АМАЗОНКА

239

За ручком смо највише говорили, како је вода провалила. Ма да сам ја протествовао , ипак се и отац и ћерка надметали , ко ће већма уздићи моје јунаштво. Цвета је тек онда проговорила, кад би је што упитала Сида или саветник. Ја је нисам смео ни погледати. Осећао сам да ми савест није чиста па сам једва чекао, да се сврши ручак и да се какогод украдем из овога друштва. После ручка саветник се с нама опрости , а Сиди наложи да своје госте лепо забави. Мени би најмилије било , кад бих се могао дома вратити; бејах у такој прилици, да сам се морао претварати. Нисам могао уграбити прилике , да будем са Цветом на само, да с њоме споразумем, да јој кажем, како ми је. Бојао сам се, да какогод не останем сам са Сидом, за што ? ни сам не знам, Ходали смо по баштици. Сида је била врло весела; приповедала је о престоници, о Малиши, о цвећу. Цвета се с њоме смејала с њоме веселила, само што ми је сва њена веселост изгледала као маска. Осмелио сам се и чешће сам је погледао; кадкод јој је осмејак на уснама заиграо, учинило ми се, као да то није природан, осмејак ; а кад је говорила , као да је хтела сама себе уверити, да је збиља весела. Ја сам понајвише ћутао. Кроз главу ми јуриле силне мисли, често сам пречуо, да ме је Сида што запитала. Тек кад ме је по други пут запитала одговарао сам као иза сна. Веше ми сваког часка теже, несносније. Морам одлазити. — Ја ћу да идем, госпођице Сидо. Има прилике кад се у човеку сукобе две противне струје мисли и осећаја; па док траје та борба, док једна струја потпуно не победи , човек тежи, да буде сам са својима мислима и осећајима. Ја сам сада у таком положају морам ићи !