Отаџбина

240

СИРОТА АМаЗОНКА

Она ме је гледала погледом, у коме сам читао, да нагађа негато, али није начисто. Окренем се Цвети. — Јуначки, браца ! Гледај да ти савест ништа не пребацује ! шапутала је она , а мени се учинило, да је у њезиним речимабило толико резигнације, колико и молбе. Журио сам се као што се жури грешник, да што пре умакне са онога места где је први грех учинио. Био сам ка-/ у неком бунилу. Сунце је седало. Ветрић почео дувати и р ^зхладио ми знојавно чело. Био сам пред селом. СелЈани су храну возили, иастпрчад је овце с паше враћале, гушила ме је страховита прашина. Савијем зеленој ливади, што риту води. Нађем једно местанце, где је трава пеобично набујала и седнем. Сињи терет беше ми на грудима, мислио сам, душу ће ми истерати. У мене је врило. Две слике лебде нреда мном, две слике и лепе и миле. .Гедна ми беше као слика светител.ска, слика, којој мораш — хтео не хтео — одавати поштовање, што ти га улива; на њезином лицу, у њезиним очима, има нешто, што те привлачи и опет не смеш, да јој близу приђеш ; осећаш, да је високо над тобом да је из неког другог света, те и нема у теби смелости, да за њом пођеш, да је дохватиш ; сасвим си задовољан, што је само видиш, и свака те жеља мине, да буде твоја —• мирно поред ње нрођеш. . . Друкчија беше друга слика ! Видиш, да је од истога градива, од кога си и ти; у теби се буди неодољива жеља, да је присвојиш, ма како да је високо, ти ћеш нагомилати брда, да до ње доспеш ; не можеш да скинеш очију с ње, не можеш да пођеш од ње! у ње је нека освајачка сила, која те ланцима окива а ти се вољно предајеш, нека те зароби, само да с њоме на веки будеш. — Победила си, Цвето ! викнем. Савест ми не ће ништа пребацивати.