Отаџбина

СИРОТА АМАЗОНКА

241

Не ће ? А Сида ? Зар нисам то девојча у ономе часу преварио, кад сам је пољубио ? Она је несташно, ћудљиво дете. Данас јој се можда прохтело, да се нашалн са мном онако раскалашно; као што је то можда читала у каквом енглеском роману — проћиће је ! Сутра ћу се наћи с њоме ; казаћу јој — само, шта ћу јој казати ? Да је не волем ? Тражили у опште ч>на од мене, да је волем ? Не, не ! То не иде ! Најбоље, да ништа не спомињем ; избегаваћу је, и онај кобни догађај у баштици заборавиће се. Прилично сам се уморио, кад сам стигао кући. 6. Јцла. Сунце је жегло, кад сам корачао ледином. Моје миоли беху у винограду код — Пвете Дођох до викограда и пођох оном путањом, што винограде дели на двоје. С обе стране поред пута, беху бедеми од трња, а иза њих виногради ; где где су парлози, а по њима бујна трава, из које вире најдивније крунице сваковрсног пољског цвећа. Био сам код Сидиног винограда. Прескочим трње и пођем кроз траву и цвеће, да се мало приберем ! некако сам се чудно осећао. Како ми је благотворно надимао груди онај свежи мирис. Станем и жељно га увлачим а поглед ми се пусти преко те шарене мирисаве хаљине земљине. Наједаред спазим, где на једно двадесет коракаиз сред траве, из сред цвећа вири некаженска глава. По оној сељачкпј марамици познадох да је то Цвета. Главу је сагла и као да ]е доле у крилу нешто радила. Лагано јој пођем ближе? Као да је хотимице села на сунце, јер на два корака иза ње беше сеница, где би могла лепо у хладу бити. Лице јој се зажарило од сунца —- ни трага од јучерашњег бледила. Али је опет било невесело, тако невесело. Све ми је нешто говорило, да је морала тешку борбу издржати.