Отаџбина

242

СИРОТА АМАЗОНКА

Чула је, како шушги трава и подиже очи ; као да сам у њима сузе спазио. — А зар се не бојиш сунца ? — Добро дошао, браца! Ја тако волим сунце, да не могу седети у сеници. — А шта ћеш са толиким цвећем ? — Та — знаш, браца — Сида је оплела — или ја сам сама хтела — ух, боже, што ћу, кад не умем лагати! А ко би знао, да ћеш ти баш сада доћи ! Она је покрила цвеће прегачом, као да ја већ нисам видео, да је почела плести венац. — А коме си наменила тај венац ? Срце ми је играло, гледајући ту невину, искрену простоту Цветину, и седнем крај ње. — Сида је оплела од свог скупоценог и ретког цвећа теби венац, па и ја сам хтела ; али ми се њено цвеће не допада, ово је наше цвеће много лепше. Сакрила сам се овде, да не види Сида — је ли да сам луда ? Та и она би се радовала, кад бих ти и ја венац дала — ја сам твоја сестра ! И њој чисто сину лицу, што је сама себе уверила, да јој је тајна намера на свом месту. — 0 заиста , Цвето, ово је цвеће много лепше и мени би твој венац милији био, него ичији на свету! — Немој ми се претварати ! рече она а труди се, да изгледа, као да се шали. Као да ја не знам ! Оно и треба, да брат сестру воли, ал' тек се нађе, које брату и од сестре милији. Што ме опет тако гледаш, као да не знаш, шта говорим ? Знаш да сам јуче све видела ! Боже мој, баш су ти мушкарци ! Мисле, нико не зна, што би они хтели, да је сакривено; прокљувимо ми све! Да ли је збиља ово она наивна, искрена Цвета, што при најмањој лажи поцрвени и замуца ? Или су збиља све те речи потекле из њенога простодушнога срца ? Да ли је очи за то спустила , да их сакрије од мога