Отаџбина

СИРОТА АМАЗОНКА

Али Сида јој је причала све — разумео сам је. — Да, знам ! Ти си нас јуче у баштици затекла! То ће бити једини таван дан у моме животу. Сећаш ли се, како је ђаво кушао Христа ? Они Сидпни пољупци, што ме за часак обезумише, беху мој сатана. .Та нисам Христос, ја сам слаб човек, иодлегао сам. Ја сам у ономе часу био луд, слеп, како хоћеш ; али ја сада 8нам, да у ономе часу нисам осећао љубави. Ипак сам скривио, љут о сам скривпо, што сам улио наде Сиди, да је љубим. Мрзи ме, Цвето, немој ме више ни погледати — али ја само тебе могу љубити ! Устанем. — Збогом ! Ја одох ; ако сс кад случа]но видимо, можда ћеш ми онростити. Она уплашена скочи н ухвати ме за руку. — Шта си наумио ? Та ја те ие мрзим — ја те као сестра молим, да волеш Сиду, као што она тебе воли, јер ја — ја те тако — не могу — волети. Она ми је јуче казала, да бн умрла, кад је ти не би волео и она би за цело умрла ! Па волн је, браца, она је тако добра ! Ја не ћу, до она због мене умре — воли њу ! О ти срце, што си кадро себе жртвовати, да не будеш другоме на путу ! Чптаво сам осећао вол,е, да је послушам, кад би ми било у властп. — То, Цвето, не може бити ! Ти ооећаји сами од себе постају, над њима нисмо ми господари. Него ндем Сиди ! Казаћу јој све, морам јој казати ! Ој, ко би био сретнији од менс, да није до тога дошло ! — Тн не ћеш ићи, не ћеш! •1а сс чисто унлаших, како је оштро говорила. Она наставп блажпјим гласом : — Још се није ни опоравила од оне страшне ноћи у риту, па сад да јој кажеш ! Она мпсли, све је онако, како жели, иа сад да се све на једаред окрене ! 0, ја добро знам, какд то боли, кад се преваримо ! Она би