Отаџбина

СИРОТА АМАЗОНКА

245

умрла — како би било њезиноме оцу , њезиној мајци ? Тета Цвето, тета Цвето ! викао је Малиша и трчи нама. Хајде кући тета Сида — болесна била је овде — за сеницом — једва је дошла — тако је бледа — ја се бојим ! Малиша је јецао. Сида је све чула. Цвета ме нрекорно погледа и одјури за Малишом. А ја ? Ишао сам дуго, дуго, ни сам нисам знао, куда идем. Тек уједаред чујем оца : — А што си таки ? Као да су те виле вијале ! Био сам код куће, знојаван, нанрашен уморан — Опери се ! Имаш госта ; каже и он се с тобом школовао. Врзо се дотерам и уђем у собу. — Здраво, Милане ! — Здраво Перо ! ИзлЈубимо се. — А од куд ти? Ириповедао ми је дугачку причу, како је путовао по Бачкој ; али мепе није занимило. — Је си ли тражио где место ? — Јесам, у твојој варошн. — Оитисиме ! подвикне он, упетребив по своме обичају суиерлатив од суиерлатпва ; у души му било извртати рсчи. Тн мораш са мном ! Данас јетако време, ако не учиниш иодвореше натронима, пропашћеш. Ја имам своја кола, не ће те пут стати ништа. Да видиш што је у нас пиво ! Па врајле — милион ! Свима сам већ изјавио љубав ; штета , што ме све одбише, а обогатио бих српску литературу којом стотином љубавних песама ! Седели смо до неко доба ноћи. Перино ћаскање мало ме је разведрило ; био је он иначе ваљан деран — само мало брбљав.