Отаџбина

СИРОТА АМА80НКА

24/

на брзу руку па иди тамо господину — шиљали си сваки дан по тебе. Кажу да је саветникова кћи на умору. На умору ! Одмах ми падоше на ум Малишине речи: тета Сида је билаза сеницом! Али не! Бежи ти црна мисли! Сида је морала оне страшне ноћи назепсти. Сирота Сида! На брзу руку преобучем се и за кратко време био сам у винограду. Како је све мирно ! И птичице ућутале, као да се боје, е ће песмом својој милој болесници досађивати. А цвеће је сипало најдивније мирисове, зар да олакша својој старател>ци. У предсобљу нађох Малишу ,• он скочи кад мевиди. — Хајдете унутра — одмах. Тета Сида вас зове! Уђох. Прелетао сам погледом иреко собе и поглед ми стаде на болесницу ; задрктао сам. Беше жута као смиље, а оне некада румене усне како су модре, како су тавне оне некада ватрене палве очи! Кад се са мојим погледом сукобише, учинило ми се, да малко синуше па ме стадоше гледати тако тужно, тако жалостиво ! Не могу да их гледам; стеже ми се срце, смркло ми се. Свог века нисам знао шта је страх, а сада сам се уплашио, осећао сам, да сам крив. — Господине! Приђите ближе ! Сида има нешто да вам каже! О, моја сирота Сида. 0! Саветник ми то рече. Ала то боли човека, кад види седа старца, где плаче, а не може да му помогне. — Ходите ближе! прошапута Сида промукло, слабачко. Пођем а ноге мп дркћу. Чујем тихо јецање ; и саветник — жена му и Цвета и Малиша плакали су. Само ја нисам могао плакати ; али не верујем да је било теже ни оцу ни мајци јој. Клекнем крај њезина кревета , ухватим јој врелу ручицу, *>убио сам је дуго, дуго — да ! осетио сам да се и у мојима очима засветлила суза.