Отаџбина

248

СИРОТА АМАЗОНКА

Не. не — ти нпси крив — ја сам крива ! Ко може ерцу заповедати ? Тако је морало бити — шта можемо ми слаби људи, против онога, што је хтело биће, које кажемо да је бог ? Ништа ! Трпимо ! Назебла сам и нема ми лека — ја полазим. И лако ми је поћи, врло лако! Ја знам, да ће бити сретна Цвета узми је! Она ге воли, можда већма, него ја. Она теби више приличи , она је боља од мене. Оне ноћи, кад је амо дошла , бмла је у бунилу ; причала сам јој како те волим и она је у сну ућуткивала своје осећаје, она је готова била, да сарани своју љубав, само да ја будем сретна ! А ја сам тако себична , ја те ие бих никоме уступила , никоме ! Али сам из твојих уста чула, да не могу твоја бити и — Ту је прекиде онај суви , тешки кашал< , што човека до срца дирне, кад га чује. — Опрости — опрости ! само сам то могао проговорити — Немам ти шта праштати! Немој себи ништа пребацивати ; што је морало бити, морало. Само ми једно обећај — кадгод дођеш амо, изаћи с Цветом на мој гроб и окитите ми га цвећем, ал' оним пољским цвећем. — 0, Сидо, Сидо ! Зар баш мораш умрети ? — Морам, морам. На што ми жмвот ? Да се патим! Овако ће ми бити лака земља , кад знам , да сте вас двоје сретни. Збогом, збогом ! И она се на једну руку малко издиже а другом ме себи привуче. — Још једанпут — последњи пут ! Да , последњи ватрен пољубац притиснуо сам на њене увеле усне и — побегао сам, да не полудим.

* * * Додатак. .Та и Цвета смо већ две године муж и жена; имамо и ћерку, дали смо јој име Сида. Саветник