Отаџбина

а x певај ми

249

и жена му умреше и поставише мене за старатеља Малиши, коме све имање оставпше. Малиша је особит ђак. Сваке године дођем оцу — не ће да се до смр ги са селом растави — па однесем с Цветом венац од пољског цвећа Сиди на гроб. Цвета не може да се уздржи већ плаче; зачуђено је гледа и наша мала Сида — она још не зна, за те болове. ЈА. ^К ивковиђ..

ПЕВАЈ

Боћ је тамна, небом плавим, Облаци се густи гоне, То анђели са висине Горке сузе ноћас роне ! Натуштена јесен ладна С ветрима се бесним креће, Све је пусто, увело ]в, Зеленило, росно цвеће! Ах певај ма, певај мајко, Ко пре док сам мала била, Никад више песме твоје Не ће чути ћерка мила ! Отрашни снови облетају Око мога срца бона, Уздисаји тужно брује Ко самртна да су звона! Не, на свету среће нема Да рашири крило своје, Никада се не ће више Насмешити чедо твоје ! Ах певај ми, певај мајко, Ко пре док сам мала била, Никад више песме твоје Не ће чути ћерка мила!

На пољани по сред села, Где се вије коло лако, Весело сам и ја негда Поиграла игру мајко ! И на моби међ другама Ја сам била прва свуди, Ој ал' данас сво то мину Вог зна куд ми жеља жуди! Ах певај ми, певај мајко Ко пре док сам мала била Никад више песме твоје Не ће чути ћерка мила! Ох како ме боли овде Одкле су се наде виле. Ко тополе вите гране Наде су се поломиле! Слушај мајко под прозором Како ладна јесеп хуји То је она песма тужна Што уз смртна звона брујии Ах певај ми, певај мајко, Ко пре док сам мала била, Никад више песме твоје Не ће чути ћерка мила!