Отаџбина

610

ИЗ ПОЗОРИШТА

од обичног и простог, чини те губи из вида свет, и лута по извештаченим и пробраним фразама. Сва лица у његовим делима говоре подједнаго одабраио и измајсторисано, што чини, те у њима влада нека особита монотонија. Осим ове претеране госпоштине , Феље је жудмо упио у себе Фанатичку љубав романтизма према необичном и надчовечноме, т. ј. оне искључиве особине романтичке књижевносги , да говори само уобразиљи и да зазорно избегава сваку реалпост и истину. И ако се по гдекад спусти на предмете из реалнога света, он то чини, да разапне уобразиљу својих читалаца уносећи у иознатој реалности изненадне и ванредпе случајеве, који проширују границе могућности до баснословности. Али осим ових уплива романтизма, од врло великог је значаја за разумевање духа његових дела и сопствена његова биограФија. Он није никад лутао саморан по странпутицама живота, него се увек кретао по равном друму његовом. Нити му је оскудица испијала свч , нити су му неправда и нестрпљене узрујавали млађану крв. Овакав сретан положај морао је наравно уродити оптимизмом. Он верује у доброту и нерадо помишља , да има зла. Он допушта, да има борбе међу елементима, али не може да се навикне на помисао, да она може бити истрајиа. Његови јунаци смеду све покушавати али с тим , да се задрже на пола пута ; његове јунаки%е могу свашта мислити, али не морају све извршити. Ова општа карактеристика важи за све његове списе : Онесту, Аликса, забрањени плод. малу гроФицу, Далилу, Белу косу, златан кључ, роман сиромашног младића. Над овима њималебдидух АлФреда де Мисета и Шоржа Санда. Али ни једно од ових дела не избацује рељеФ самога писца у такој мери, као »роман сиромашног младића«. Површност, бојазан од удубљивања у ствар , страх од реализма , све се то истиче у овом делу. Стање и положај сиромашног младића много су тежи , његове патње и несреће много горче , него што их јунак овог комада и замислити може. Сиромах нема обично романа , али ако га има, он је много заплегенији* од Максимовог. Искуства једног сиромашног младића превазилазе свачија проматрања. Он је у неиосредном додиру са природом и не суди као богати о људима по њиховом изгледу, но по њиховој унутарњој моралној вредности. Осим тога, Максимова сиротиња и не траје дуго, она престаје са ступањем његовим у гроФичину службу. Феље нема срца да мучи дуго своје јунаке, ма они отпали од срца публици, као што је то доиста овде случај ; јер од тог часа сва срца полећу оригиналној Маџгарити. Ова је девојка врло сретна замисао. Она гори од љубави и истинских осећлја, а овамо је неповерљива