Отаџбина

ВУЈИНА ПРОСИДБА

42&

Поп страшно заврти главом на Вују, па пође без „лаку ноћ" да спава. За њим оде полако и Вуја. Домаћица их допрати с лучем до чардака па се врати. IV «Је ли устао поп ? упита Бошко рано сутра дан. — И отишао ! одговори домаћица. — Одиста ? — Бога ми јест ! Ја сам још пре сунца поранила. Видим нема коња за вајатом. Попнем се полако на чардак, провирим.... Нема ни попа ни оног другог. Јамачно су отишли зором. — Што му драго !" рече Бошко и насмехну се. Међу тим су поп Вића и његов Вуја већ јездили жабарским друмом. Поп звиждуће, Вуја ћути. Све му се чини необично — извраћено. Онај пут пун некаквих јама — па хоће сваки час да се спотакне. У зло доба окрете се поп па рече: «Што ме обрука, несрегни сине, да од бога нађеш? — Бога ми, попо. .. заусти Вуја да нешта одговори, па баш не умеде ништа. — А откуд ти те прње, бог те не убио! ? — Па понео сам, одговори Вуја да се једва чуло.... Метнуо у теркију.. . — Хвала богу, што те девојка барем није видела I — Видела је! рече Вуја чисто разгал>ен. — У тим ритама ?! — Јест, бога ми! — Па ? угшта поп и набра обрве. — Нешто врисну и побеже! — Их, бруко моја ! узвикну поп и пљесну се руком ио колену, па љутито гхривикну: Пусти узду том коњу г лудаче! Не видиш да ћеш се претурити у јаругу!" То рече па љутито ошину коња. Стигоше и до клиначког друма. Види се већ и кућа попова. Сад ће доле к Бањи.