Отаџбина

438

народно позориште

Кад настане тако време да наше позориште буде толико материјално осигурано, да се његова управа (па била ова или ма која друга) не мора освртати на клупе и галерије , него да може сву своју пажњу и старање концентрисати на саму аозорницу , — онда ће наравно битп много друкчије и с деобом улога и с реаертоаром. Онда ће и сама управа радо пристати . да се репертоар пре свега пречисти, да се из њега касирају многи комади, па чак, ако хоћете, и »Уријел Акоста« који никако није ћи1тепГа1н§-.... (Нама се чини да је „Уријел Акоста« једно од бољих драмских дела Гуцковљевих и да је свуд по немачким позорницама па чак, ако хоћете, и у Русији признато као ћићпепГаћ^. Г. Виловски каже да није и да се даје у „бургу« само за љубав Волтерке и Сонентала. Хајде баш да му то и верујемо, на његову раго1е сГћоппеиг ! Али ето све нам неки демон шапће иза леђа и пита : Зар тај славни бечки бург, то ремек-позориште , нема у свом репертоару и других улога за Волтерку и Сонентала, него се мора, само за њихову љубав, толико ионизити да узме у свој репертоар једнога »Уријела Акосту,« који није никако ћићепГаћЈа- ?) Дакле, као глто рекосмо, онда би се из реиертоара касирали многи и многи комади, па би се престављало све само одабрано и класпчно комађе. Истина, можда би онда само чланови управе , г. Виловски, као 'позоришни рецензенат , и још гдекоји иосетилац. што нема обичаја да пролази кроз оно извијугано гвожђе »пред касом, с< — били цела публика која би гледала преставе. Него то не би ништа марило. Позориште би било осигурано, глумаца доста па сви добро награђени, никаког страховања од деФицита. Наравно така посета трајала би, не велимо до века, него подуже — док се не би намножио број гледалаца с укусом за одабране и класичне комаде. Међу тим би онај други део публике, који је до сад иодмиривао и који и сад подмирује трошкове позоришне, начинио себи, ако му треба, друго — оделито позориште, које би се можда звало »варошко®, »општинско,« или просто »београдско.« 'Го би позориште давало опет Рајмундијаде и Вернијаде, те задовољавало своју редовну публику која би ускочила из овог »већ класичног« позоришта. Ако не би то било, онда би та публика ишла лепо у »тинглтанглове« (који би се јамачно опег појавили) па слушала скаредпе песме и гледа.Га скаредне преставе. То би радила та друга публика; јер не дај, боже, да нам овде пада мисао : да би може бити и сам г. рецензенат »у неколико« свратио (кад изиђе одвуд с класичне преставе) да види како се та друга публика забавља !