Отаџбина

448

ЛИТЕРАРНИ ПАНСЛАВИЗАМ

ства (кад су цркве још биле заједно) давала се под јерархичном влашћу Рима — и та околност даје сад повода католичко-словенским историцима да агитују за црквену заједницу у католичкоме духу, кад и словеноФили агитују за њ у православном. Упоредо с ћирилицом (и до сада је још необјашњено у каквим с њом односима) стојала је глаголзица; тада је ушло у употребу латинско писмо. које је наскоро постала својина свију западних Словена који су били римске цркве. Тада се је, одмах иза пансловенске радње Ћирилове и Методове, почело заједно с историским дељењем, и књижевно одељивање словенских племена које се ето продужава и у наше дане. Заједно с тим, кад се је политичка историја племена, — која су сачињавала целину можда само по ариском пореклу—разносила без унутрашње везе на огромне просторије југоистока, поједина наречија оспособљавала су све више"и више. До краја XIX века, — с једним само изузетком — по сред тих наречија развијале су се особите књижевности, које су мало знале о другим словенским племенима, мало или ништа не зиајући о њиховој књижевности, ограничене на своје дневне потребе и свој социјални положај. Племенске везе нису баш иосве покидане: оне су одржаване у племена, која су се зближила тешњим средством. једном вером, заједничком иогибељи од истог непријатеља. Тако, Русија северна и јужна никад нису једна другу заборављале, Срби и Бугари били су увек више или мање блиски Русима — у њих се сачувало упоредо уз Ћирила и Метода, грчко православље и традиција о ћирилској писмености ; Чеси су били скоро нераздвојни са Словацима, и око епохе Хусове , као и пре и после ње, имали су литерарног уплива на Пољаке; у периоди реФормације протенстантизам словинсжи (хорутански) и хрватски мислио је да ради не само у кругу свога племена, него и за друге Словене. 1 ) Наш Нестор (руски) као што ,је познато, имао је тачнога појма о словенским племенима, и правио је опаске о јединству словенског и руског језика ; летонисци и писци других племена знали су, и ако врло тамно, о распрострањењу словенских норода и понекад су се с поносом на то позивали. Први словенски научници, који су се бавили језпком, почеше сад јасније схваћати племенско сроство, и знаменити Словинац Адам Богорић, који је написао граматику на крају XVI века, са саучешћем и поносом говори о сродним племеЈ ) Не ћемо овде наводцти потанкости, које се налазе у књизн г. ПерволФа оСлов. заједница од најстаријих времена до XVIII века. ж Спб. 1 874 гдејепобрано миого Факата таких зближења пзмеђу елов. племена и литература, — која у оеталом, нпкада нису долазнла до укупног и широког значаја.