Отаџбина

ЛИТЕРАРНИ ПАНСЛАВИЗАМ

451

хрватски кљижевни језик врло иокварен. н мислио је о његовој поправци; али му се за тим погледп раширише и, одлазећи у Русију са својим пансловенским идејама, он је мислио измеђ осталог, о поправци »нашег словепског језика" за који је хтео написати граматику и речник. Све своје намере није доспео да изврши; остало је само »Граматичное исказаше« написано у Сибиру без икакве помоћи. Крижанић је опће писао непознатим језиком, смесом руског и хрватског с другим примесама, па и с речпма које је оп сам ковао. Он објашњава узрок томе у предговору граматике и моли читаоца да се не чуди, гито му се језик не подудара с обичним рускпм. Ствар је у томе, што је он хтео, да његов језик разуме.ју и Руси, и јужни Словени, и Чеси, и Пољаци. „И за то — вели он — решио еам се да говорим тако (божем неким опћим језиком) да ме сви разумеју. Туђинштине овде нема никакве, ни у словима, ни у склопу речи. А облике и окончења слова узео сам она, која су најпознатија, или многим нашим наречијама обична. с< Он је, дакле, мислио, да треба да тражи »заједнички језик.« Уједно с тим, у испитивању о »руском језику« он није мислио, прави руски него у опће словенски језик. По његовој теорији, руски језик баш и јисге најстарији и главни; на њ су најпре биле преведеие старе књиге, — он је основа иост.анка свију осталих »грана« језика т. ј. наречија. Сва словенска племена произлазе из рускога једна грана (која је имала особито име „Словен 11 а за тим се разделила на три краљевине ^бугарску, српску, и хрватску), кренула се на .југ у земље византијскога царства, јер је та грана вечито ратовала с Грцима и Римљанима, то су последњи боље знали њено име (Словени) и неправедно га наметнули целоме племену које је управо било руско. Друге гране рускога племена пођоше на запад, и тамо основагие краљевине Чешку и Пољску. »Нема сумње, — вели Крижанић, — да је руско племе корен свију осталих. Те по томе. кад оћемо да једпим именом обухватимо и разумемо свих наших шест покољења и свих шест језичних грана (т. ј. главних словенских нлемена и наречија) то не треба их звати новијим словенима, него старим коренитим именом. На тај начин није руска грана илод словенске ; него су на против словенска чешка, пољска гране рускога језика. А нарочито онај језик, којим ми пишемо књиге, и не може се у ствари звати еловенски, него — руски књижевни, или стари језпк.« То не само за то, што су остала племена и језици никли из руског него п за то, што је стари »Словенски« језик налнчнији на садашње руско, пего на ма које друго паречије.