Отаџбина

452

ШТЕРАРНИ ПАНСЛАВИЗАМ

Крижанићу се дакле чинио руски језик као основни словенски, шта више свесловенски језик: он је — прави наследник старога словенског, у њему је извор других наречија, он је једини кадар да поисправља последње погрешке, као год што само Русија може помоћи словенима. Он у својој граматици и сматра руски језик с те тачке гледишта, желећи да га начини разумљивим за све словене смесом неких потанкости из других наречија. 0 овима суди он врло непријатно. Ова словенска племена, сем руског, покорила су се или на други који начин подвргла странцима и искварила се, изгубила свој. језик: »једно је изгубило трећину, друго половпну свога родногјезика, и сваки дан све више губе, а Крижанић је добро схватио, да образовање језика много зависи од његовог политичког положаја. »У кога народа нема литерарних писаца, — вели он, — ни краљевских исправа и народног уређења или законодавства на народном ј езику, тамо се језик губи и угине; а где тога има тамо он бива обилнији и с дана дан гипкији. „За то се од Бугара не може ништа ни захтевати : — тамо је језик тако пропао, да му једва има трага. Код Пољака је ноловина речи унесено из других страних језика. У чешким књигама је језик мпого чистији; али ипак прилично онакажен. Па и Срби и Хрвати тако су потратили своју дедовску реч, да сем домаћих ствари ни о каквој другој не могу створити згодних речи, као што је неко наппсао за њих: Хрвати и Срби говоре свима језицима а не говоре ни једним. У њих је прва реч руска (т ј. словеска) друга — мађарска трећа — немачка, четврта — турска, пета — грчка, или влашка или арбанаска. к Крижанићу се много не допада ни бело-руски језик који црпи из исто тако мутног извора као и пољски? не допадају му се ни »кијевске књиге,« које не може да чита »без мржње.« Па и сами руски језик није неискварен, но ипак. у њему има много више згодних речи, него у Хрвата или ма којих других Оловена, а то за то, што се у њих све царске, законодавне и народне радње извађају на њиховом језику. Ну ипак, ни у једном нема правилнијега нагласка, чистијег изговора, ни један није спољашношћу својом блнжи старини, као хрватски језик, — нарочито у омаленом кутићу хрватске земље између река Купе и Уне, у* околини града Бихача^ — т. ј. у властитом завичају Крижапићевом. Као што смо напоменули, спис Крижанићев није граматика тадашњег књижевног нити живог руског језика, — него баш онога, кога је он сам теоријски створио, у који је он такође утрпао неке елементе несловенске, а који је по његовом мњењу морао изража-