Отаџбина

лптерарни панславизам

-•53

вати најбољи скуп особина правога словенског језика и послужити у.једиљењу свију других наречија. Бођански, који је назад 30 година издао граматику Крижанићеву, сматрао је веома знаменитим појавом свога доба тај нокушај да се из многобројних сродних наречија створи један заједнпчки језик, тим већма, што је и у провађању свога система, у поређивању наречија и т. д. Крижанић изрекао много ретких и истинитих примедаба о словенском језику. Новији филолози приступају његовим радовима много озбпљније и умеравају своје похвале. Говорећи озбиљно о томе, мисао је Крижанићева — да је могуће створити вештачки језик из грађе, макар оне која је при руци — са свим погрешна, по томе што се језик не ствара теоријским мишљењима, него живим историским развићем. Може се угађати правац развића, може се за њ радити у извесном смислу, али тај ће рад увек осстати осамљен прилог у опћем историском покрету [језика. С тога је критиковати Крижанића по све излишно. Али у његовом раду вреди забележити онај део, који му даје историјског значаја. Пре свега знаменита је његова главна тежња — да брани племенску самосталност словенску, шири мисао о иотреби њиховог јединства; његов труд око стварања заједничког словенског језика, ма да му није пошао за руком, карактеристичан је и знаменит у вишем смислу, по томе што такав језик јесте одпста главна потреба словенима; сопсШло вте ([иа поп њихове политичке и културне заједнице, шта више могућности да у будућности опстану. Да то схвати у половини XVII века — Хрват, који Живи у прогонству сибирском, и у таким околностима постаје проповедником руског првенства у словенском свету, јесте нешто са свим ориђшЈално, узвишено и трагично. Трагичност је у судби овога члвека, што се он пре 200 година бори мислима које Словени ни до сада не прихватише и то на своју штету. Сем те главне сврхе његове, такође су му и други погледи за његово доба врло занимљиви. Па и сада може поучити његово мишљење да се Словени не морају мешати у зађевице источне и заиадне цркве, оставивши њиховим поглавицама »нека се чупају за браде« како отворено вели Крижанић. У супрот тадашњој крајњој мржњи православних Словена и католика, која је место братске љубави иоставила гадну завист, тоја је била по вољи само непријатељима обојих, и у супрот на.јновијој словеноФилско.ј теорији, која ту мржњу доводи до начела. Крижанић је мислио, да се Словени разних вера морају ујединити у братски савез за своју опћу корист и до одбране своју самосталност од заједничког непријатеља. Ми смо увек држали, да је распиривање богословског спора (наро-