Отаџбина

454

ЛИТЕРАРНП ПАНСЛАВИЗАМ

чито кад се нама не да у том послу да доследно проведемо своје мисли, а тим мање да им дамо стварног израза) неспособно да нам улије братска осећања и, на против, може нас још већма подепати у доба, када би смо морали бити заједно ради сложне племенске борбе. То је становиште : Па1 јизШча, регеа! типг1и.ч, које је врло сумњиво ако у одређивању правде но делује толико доказ колико проста потреба слеиог веровања. Даље, вредн нарочито забележити Крижанпћево мњење о првенству руског језика. Он није сигурно знао, историју словенских језика, како је она данас позната, да руски јазик није био отац осталих; но Крижанић је јамачно упућивао, да се наследство старословенског језика и књижевности с иајвећим правом мора досудити баш руском језику од, који је XIV—XV века падом бугарског и српског царства, падом југословенске писмености остао једини преставник сгарог предања. Оада, разуме се, аргументи Криженићеви не могу се поновнтн; али се језгра његових мисли. као што ћемо видети, понављала и у наше дане. После Крижанића, колико је познато није се нико до нашега доба, с таком одлучношћу и свести изразио о словенској књижевној заједници. Али се мисао у заједници словенских племена, од XVI века, од дубровачких песника, и југословенских протестаната почпње све чешће очитовати; западне словенске историје и етногра•мје, руски хронограФи спомињу друга словенска племена: па и странци почињу такође примећавати блиску сродност, која спаја Словене, и с почетка као о занимљивој ствари, а доцније све одушевљеније говоре (као н. пр. Абат Фортис на кра.ју XVIII в.) о пространој области словенског језика, и о томе како се Оловени од јадранског мора до Камчатке могу узајамно разумети. Теорија националности још није постојала, и нико још ни мислио није о спајању већих племенских маса али су се већ примећавали појави за извађање сличних ствари. У томе је погледу врло занимљив Факат, с руске стране много пута спомињато интересовање Петра великог за Словене. Он, кога су тако јако осуђивали због нарушавања руских народних начела, очитовао је у том случају несравњено више пационалног схваћења, него ли ма који његов претходик; он је с радозналошћу читао историју словенских народа, позивао у службу своју Словене, као људе, којима је руски Језик сродан, гајио мисли о ослобођењу јужних Словена. И до сад је остало ненознато, из каквих је извора и побуда потекло ово заузимање Петрово за Словене, н. пр. нису ли ту имали извесну заслугу списи Крижанићеви, који су, као што је познато