Отаџбина

464

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД

комунарди, ни мученица Лујза Мишелова, ни оветитељка Вера Саоулићева, али они за то не даду немштини у Загребу помолити бела зуба! Како бисмо се ми радовали , кад бисмо и у наших ђака у Београду видети исти дух, кад бисмо их видели као бадре стражаре над сваком и ситницом, која се тиче срнства; као срчане сузбијаче туђинске безобразности; као одушевљење будилнике народнога поноса: као неустрагнне ртнике у сваком прегнућу за корист и славу српства 1 Овако — на улицама немачке Фирме, у гостионицама немачки јеловници, и т. д. и т. д. и т. д.... Зар су наши ђаци такви чувари народног образа ? Као што код свакога корака видимо, у нас нема шовиниста — нема их ни међу самим ђацима ! Ах ! камо лепа срећа, да их и ми имадемо , не би нам туђини у сред српске престонице правили афронте, не би се Бугари усуђивали говорити о Бугарској до Призрена и Мораве, не би Хрвати смели онако безобразни бити спрам нас. Али мало не заборависмо : имамо ми шовиниста, па чак и Фанатика, само не за сраске ствари, него за оно, што они називају преустројство друштва. Јадно српство! Тешко теби и са таквим твојим еиновима! Но да се вратимо нашој ствари. Као што рекосмо, пре Милојевићеве велике етнограФијске карте српских земаља ми нисмо имали озбиљне књижевне публикације о њима. Велика Бугарска . коју је Игњатијев у Сан СтеФану осинорио, изазва неколико мањих публикација, које се махом тичу старо-српскпх земаља, као: Сгара Србиј а од анонимна писца ; Којој словенској грани ирииадају Словени у МаИедонији и Албанији, од Бацовића : Старосрби, од Д. Алексијевића. Амо морамо рачунати и три године календара. Вардара, који је уређивао Д. Алексијевић. Горње делце г. Милојевића може се узети као наставак његовога рада у томе, који је он и иначе на књижевиом пољу, са катедре и на бојишту развијао са ревиошћу, која ее не може довољно признати и уважити. Овај рад г. Милојевића у главном се односи на ,јужне српске земље, на Стару Србију; а бога ми, српска пропаганда међу Србима треба да се прави и на друге стране, па не у малој мери у самој краљевини Србији. С тога смо се врло обрадовали, кад је г. Никетић издао свој Сриски свет, а још већма, кад је г. Карић са својом Сриском земљом дошао. Поздравили смо то као прве прве покушаје деловања у правпу, који ће српству моћи да принесе најобилатије користи. Г. Никетић удешавао је своје дело за школску децу ; а г. Карић имао је пред очима зрелију публику : али се књига г. Никетића