Отаџбина

474

књижевни преглед

Иначе још имамо приметитн г. Карићу, да Темишвар нема 33,700 становника, него 33,829 (код места, којима житељство расте, ваља бројеве заокруживати на више)- Вршац нема 22,000 житеља, него 22,347. Псто тако и Велики Бечкерек прешао је 20,000 душа, као и Релика Кикинда. У Белој ТДрквп није четвртина Орба, него нешто преко 1500 душа. Г. Карић каже за Темишвар и Вршац, да су тамо столице православним владикама. Пошто у Банату имају и влашке и српске православпе епархије, то мислимо, да би јасније било, кад би се казало, да су у Темишвару и Вршцу столице српских православних владика. Наша оба писца нису у српске земље узели и Барању, премда је њу г. Карић споменуо, пак и на карти је својој означио, докле се тамо простире српска стихија. Овај »изгубљени рај српски,* као што је Барању лепо назвао један српски песник, заслуживао би ви ле пажње од стране српске, јер тамо има до 60,000 душа нашега језика, добра петииа целога житељства. Овом приликом да споменемо г. Карићу, да Орби не кажу Шиклош, него Шиклуш па и ПЈиклеуш. Осим Барање, имаде Србаља спорадски у толнанској и београдској жупанији; особито су јаки око Будима. Многи Срби налазе се у Кааачи и око ње, који крај свију напора римске цркве и Мађара још нису изгубили свој језик. Исто тако има доста нашег језика у шопроњској и мошоњској жупанији (на 15 проц.), мање у веспримској, више у вашварској и шомођској (јаких 6 проц.), а у заладској жупанији износи наш род скоро четвртииу житељства. Нешто Срба има у арадској и чанадсксој жупанији. 0 Босни и Херцеговини податци у г. Карића добри су, што се не може у свему рећи за г. Никетића. Оба писца веле, да Дрпна постаје од Таре и Пиве. Међу тим ГиљФердинг (у Боснш стр. 350) вели, да се Тара назива Дрином, пошто прими реку Сутјеску. И сад смо дошли у нашем реФерату до српских земаља, које су остале под непосредном турском влашћу. Овде нас остављају поузданији податци и тим већма намећу су приватна и турска Јлужбена дата, која се међу собом ни мало не слажу. Ми не маримо упуштати се у покушај, да бистримо ове податке; то би био сизифов посао. Г. Милојевић каже, да су турски службени податци најмање верни, јер има случајева, да у њих нису узимана читава села, па су се, као бајаги, пашама, који су та села открили, издавале похвале и уписивало им се то у особиту заслугу учињену држави. Али г. Милојевић каже, да ни црквенп податци нису верни,