Отаџбина

КЊИЖЕВНИ ПРЕГ.1ЕД

475

јер се у њима етавља много мањи број хришћанских душа н кућа, како би се мање платило митрополитима димнице, а цару и спахијама мање порезе и разних дажбина. Г. Милојевић наводи једно село у дибарској нахији, у коме се рачуна и илаћа на 27 кућа, ма да ових има 41. Занимљиво је, што г. Милојевић каже, да ни податци тамошњих наших људи и пријатеља иису верни;јер, вели, оии или наводе свој број много мањи, еда би се при ратовању што више тамо послало наше војске, те да им буде лакше; или та.ј број преувеличавају, еда би слободне Орбе што пре навукли на рат. Али потиуно морамо одобрити г. Милојевићу. кад он у својој горњој маленој, ади врло занимљиво.ј и поучној књижици устаје на то, што се ми клањамо оуду и наводу ма каквога туђина, који је завирио у српску земљу. Нама су аукторитети људи, којикад о нама пишу, у сваком ретку иоказују крајње непознавање српскога народа и његових земаља, уз највећу мржњу спрам нас. Ако ти туђини путници и консули могу доникле као извор служити у податцима оро- и идрограФијским, у топограФијским иФизикалним мерењима: у наводима својим односно етнограФије и статистике посве су пристрасни и непоуздани. И како би иначе било.' Французи су неспремни и површни ; Немци су пуни ароганције и мржње противу свега, што се словенско назвало ; Енглези не би били неприст упни истини, кад би сами они приступнији били ; Талијани су тек у новије време доспели да почињу обраћати пажњу на земље и иароде источно од јадранскога мора. Свима тим људима недостаје пак главно, јер не знају добро народни језик српских земаља. Сами Руси немају чиста погледа 1. а етнограФијске околности балканског полострова, где пак изричу суд о стању с погледом на актуелне политичне околности, ту су пуни прејудиције у корисг Бугарима , а на штету Србима, који су у њиховим очима иеблагодарни спрам Русије и Руса. Ми потпуно појимамо негодовање г. Мило.јевића на наше некритично и несамостално клањање туђинском аукторитету; а он то с правом и разлогом може чинити. јер је пролазећи Старом Србијом и Маћедонијом имао прилике, да на лицу места констатује непоузданост туђинских података о нама и нашим земљама. Ми заиста не видимо разлога, за што ма какав странац, који ни »плаветне магле к нема о нашем иароду и језику, о нашој историји и другим одношајима, да имаде више аукторитета односно Старе Србпје и Маћедоније, него наш Милојевић. Што се тиче иодатака о Старој Србији и Маћедонији, ми смо за сад вољни, да највише вере дамо онима, што нам их г. Милојевић изноеп у својој књижици, коју препоручујемо сваком родољубу,