Отаџбина

478

КЊИЖЕБНИ ИРЕТЛЕД

него вели Бугарин: тај није Бугарин. Где ее год каже: кјем те бијем, кем те бијем, ћем те бијем, тамо нема Бугара. Требало би један пут да се пријатељоким епоразумом између Срба и Бугара повуче линија од севера на југ, па што је западно од ње, то да се сматра као домена српска, а што долази на исток од ње, то да .је домена бугарских интереса. До сада се на Бугарима у пуној мери посведочила само она реч : да импотенција има најјаче жеље. Што се тиче наше границе, као што смо је северно од Рила новукли, ту имамо уза се изјаве Трњана и Брезничана, имамо историјски Факт, да су костендилска и самоковска епархија столећима биле под српском јерархијом и у српској држави; имамо то, да на јужној страни Витоша имаде српских села; да сви умеренп и непристрани људи стављају границу међу бугарским и српским језиком бар на половини између Цариброда и СоФије; имамо најзад и аукторитет Даничића, који је онуда са МатковиНем 'путовао и који нам је, кад ,је последњи пут походио Београд, казао, да је он свуда тамо нашао Србе. А што се тиче видинскога краја, осим тога, што би се могло навести, да су од 1813. до 1833. г. преко 30 села источно од Тимока заједно с Кулом административно била дошла под Зајечар, меродаван је за оцену етнограФијских одношаја тај Факт, да су Бугарн тамо посве у мањини. Тако на пр. у рејону, који је срнска војека преко Тимока заузела у рату 1877 — 8, било је 66 села; од ових било је21 српско, 1 3 српско-бугарских, 24 влашка, а само 8 бугарских. Тежак крст имају Срби да носе: од истока на запад подељени су политично, од севера на југ цепа их вера. Ко год на томе ради, да се терет овај олакша, да се крст овај скине са паћенога нам народа, тај је добротвор своме роду. Сваки родољуб треба на томе да ради, да нестане политичпе раскомаданости, а противности верске да уступе место чистој братској љубави и слози. Ово ћемо постигнути једино тако, ако будемо добро познавали своју земљу и свој народ: оно што знамо, оно и љубимо. Не треба презати, да ће нам се пребацнти шовинизам. Шовиниста и онако мало има у сваком народу, а у нашем канда ио најмање. Ми само то тражимо од српских синова, да своју српску земљу љубе као милу мајку, да јој свети лик увек на срцу носе, да јој олакшавају муке, које су јој кратковида и лакоумна деца њена задавала и задају јој их, да у свакој прилици одушевљено стају на браник за њу. С друге страпе желимо. да Срби сами себе познаду, да се знаду, који су од племенитог српског рода, да се знаду и да се љубе као браћа .међу собом. Овакво познавање хоће да потпомажу п да посредују