Отаџбина

31"

ПОЗОРИШНА ПИСМА

481

јих епоха из ипглеске повеснице, а тешко, да ће се наћи гсогод који би смео тврдити да ово није најславније дело великог ђенија. Он је у својим историјским драмама карактерисао цео тадашњи живот инглеског народа и инглеске државе, и развио слику културно-политичног стања онога доба. У овом оквиру он нам је изнео све могуће карактере од најбољих до најгорих, он нам је најживљим бојама сликао све могуће људске страсти које се појављују у најразличнијим облицима, он нам је изнео најразноврсније ситуације и заплете, он нам је дао верну слику људи, карактера, дела и недела онога доба, а све их је представио тако, да носе на себи тип општељудски и да као такови могу важити за све народе и за све векове. Историја му је дала нужно твориво, а његов песнички ђеније изрезао је из сировог камена најчудесније и најразличитије људске слике, које је задахнуо вечним животом. Историјски Валенштајн много се разликује од Валенштајна каквог нам је насликао песник. Историја је песнику дала згодан материјал, а песник је себи јунака моделисао онако, како је то њему ишло у рачун и како је то годило захтевима вештине, која иде својим путем, не осврћући се на историјске детаље. Разуме се, да и у овом случају мора драмски карактер да надмашава историјску слику, и да мора драмска слика куд и камо боља бити од историјске, јер се иначе не би могла оправдати слобода к^ју песник ужива и коју му сваки радо признаје. У томе н. пр. и јесте вр.шна »Валенштајна« а мана Гетеовог Егмонта, чији се карактер и рад, и чија се трагична смрт могу само онда разумети кад га узмемо као историјску личност, која за љубав своје породице не напушта земљу као што је напушта Виљем Оранијен, него у њој умире. Нежењени, заљубљени, истина храбри али при том лакомислени Егмонт Гетеов много је слабији од исторајског Егмонта и постаје према овом права карикатура, која шкоди и самој радњи у драми, који иас не можз никада у толикој мери иотрести, као што нас потреса смрт »лажног Димитрија« или »Марије Стјуартове.« Право песниково дакле, да се послужи историјским догађајима у онолико колико му они потребују, несумњиво је, и само се тражи од њега да не напушта историјску слику ако не зна сам да створи бољу и згоднију. Нашем младом писцу не може се дакле замерити ако се није верно држао историјских података, и ако његови карактери нису историјско верни. Он је потиуно у своме праву кад ствара себи карактере онако , како ће да их доведе у склад са идејом коју је рад у својој драми да изведе. Писац „Вукашина« и »Јаквинте« не заслужује дакле прекор, какав се могао чути, кад су његове драме први пут представљане, а тим мање их