Отаџбина

ПОЗОРИШНА ПИОМА

483

се дигну против краља, она сама га отрује, а ослепи бившег краља Доброслава и пошље га у манастир св. Срђа и Вакха, како јој ни овај не би могао сметати у њезиној намери да подигне на престо краљевски свога сина Ђурђа. Но народ — као што историци прича ЈУ — не могаше да сноси тиранију ове властољубиве жене и њезина сина, те позове у помоћ Грке који нод својим војводом КалоЈованом Куманом потуку Јаквинтину и Ђурђеву војску. Орпски великаши поставе сада за краља Грубешу, сина Бранислављевог. а унука краља Радослава, стрица Бодиновог. Ово је укратко историја догађаја, која је младоме писцу »Јаквинте" послужила као материјал. Нико не ће порећи, да је ово благодаран предмет. Ово доба наше историје живо подсећа на ратове између беле и црвене руже, на доба крваве размирице Јоркова и Ланкастера, доба које је Шекспир онако вешто употребио када је из њега црпео материјал за своје историјске драме. Драгутин Илић показао је потпуно разумевање при употреби и распоређењу историјског материјала, када је нзабрао низ догађаја, који потпуно карактеришу и расветљују тадашње доба и струје које су тада покретале на борбу владаоце и државнике српске. Осим тога, без сумње, нема згоднијег историјског доба за драмску употребу, него доба, какво је ово о коме смо мало час говорили , а у коме људске страсти избијају на површину јер их пробуђује крајњи егоизам, распаљује очајничка борба за опстанак, подржава неограничено властољубље, а испуњава најдивљија мржња и осећање освете, које, на жалост у нашем народу готово никада и не усањује . У »Јаквинти« се групише — као што и треба — читава радња око главне јунакиње. Она вам је у неку руку женско издање Ричерда III, али само у неку руку, велимо, јер између ње и Шекспировог јунака треба да постоји битна разлика, о којо.ј ћемо доцније говорити. Из разговора што се воде између присталица Владимирових а Јаквинтиних сазнајемо од прилике ситуацију и расположење једних наспрам других. Ми видимо збаченог краља Доброслава, како га Владимир прима и како му поверава војску, што наравно не може да годи силноме великом жупану Стевану, који се услед тога одмеће. Он постаје бунтовник и удружује се са многобожцима, чијем старешини и свештенику Громобоју краљ Владимир поклања живот иосле победе коју је Доброслав над многобожачким устаницима одржао. Међу тим Јаквинтине присталице очајавају. С једне стране виде како се Доброслав са Владимиром измирује , с друге опет стране како сама краљица не мисли више на освету, и на потраживање свога и синов.Бег права.