Отаџбина

484 позоришна писма Стрибор : » Од неко доба светла госпођа »О своме сину хладно говори, »И као да је скоро престала, »Да своје старо право подиже, »Ако је силом не нагнамо ми. ■„ Синовљев гласник одкуд отиде, »Сваку је наду изгубила та, »Па сада хладно на све погледа. (< За то се њезини приврженици договараху како ће да је заваде са Владимиром, те да она озбиљно почне размишљати о повратку њезина сина. И доиста им ово пође за руком. Стрибор јој једном донесе једну лобању, причајућн како су Владимирови витезови ископавали неке гробове и разбацивали кости мртвачке. Стрибор : »Из гроба кости избацише све »Тад видех једног бесног витеза, »Са дивљим смејом како приступи, *И ногом згази једну лобању, »0, светла круно ! . . . Јаквинта : А чија беше оно гробница ? Стрибор : Твог светлог мужа, краља Бодина ! Краљица врисне, и од тога часа постаје осветница свога мужа. Ми видимо Јаквинту као праву хијену. Пошто су њени приврженици још пре тога завадили краља са војводом Стеваном и тако га дигли против краља, њихова је сада цељ да раздвоје краља са Доброславом. Међу тим се реши Јаквинта да убије краља Владимира, и то, пошто је претходно чула из уста Нежитових, бога миогобожачкога, каква јој судбина предстоји : Ја квинта: »Шта веле бози ? Громобој : »Зар их не чујеш ? »Потврду шаљу твојим жељама, »На твојој страни стоје Богови, »С тобом су муње, с тобом громови." Она полази да одмах изврши што је намерила. »Стани, куда ћеш ?« довикује јој Громобој, свештеник многобожачки и тумач Нежитовог пророчанства. »По њихову смрт« одговара Јаквинта. »У пропаст своју« додаје Громобој. »Победе твоје лети судбина ! »Ал мирно на њу треба чекати