Отаџбина

ПОЗОРИШНА ПИСМА

485

»Ко пред њом жури, онај је пропао, »Још није време, чекај мало јошт !® Ал нестрпељивој и осветљивој Јаквинти се не чека, она хоКе што пре да види мртва непријатеља, њено осветљиво срце неда јој да послуша савет многобожачког свештеника; страст побеђује и Јаквинта извршује своју паклену намеру. Пошто је отровала краља јави сину. који је међу тим са војском дошао под Шкутар, да је краљ умрво, удали и уклони све своје противнике и изда заповест да затвореног Доброслава ослепе и да га тако слепог пошљу у манастир св. Срђа и Вакха како не би могао сметати новом краљу Ђорђу. Међу тим се дигне грчка војска под Грубешом и Кало-Јованом, опсади Шкутар и потуче Јаквинтину војску. Јаквинга којој се указују духови убијеног краља Владимира н жупана Стевана, бега иснред њих те стигне у манастир, у ком се налазаше слепи краљ Доброслав. Доброслав је позна по гласу н удави онако слеп своју душманку. На кра.ју улази победилац Грубеша поздрављајући свога стрнца и причајући му о својој победи и савршеном поразу Јаквинтином и Ђорђевом. „Ко је оно?« упита уплашено крал», спазивши на земљи неку лешину. „Моја освета« одговара Доброслав. Грубеша,. М она оде са света ? „О, грешна жено, са престола твог „Осветним мачем што си владала »Нека те господ за то осуди, „У чијој руци милост почива, „Са љутом казном'« Са овим мало нејасним речима завршује драма. Песник је, о томе нема сумње, добро проучио Шекспира. Он га је читао врло често, он му се за. цело и допао, па за то и није чудо што је рад да га имитује. Ово није прекор песнику, шта више, ми се искрено радујемо што се песник угледа на онога, који краљује и који ће краљевати док је света и века у царству драмске појезије. У овом случају рекли би, да је песник имао прем очима Ричерда Ш. Распоред материјала, ток радње, задатак гпто га имају по неке славније па чак и споредније особе, по неке еитуације, разбојнички разговори, духови, победа Грубешина, и његова појава при крају баш као оно појава Ричмондова у Шексгшровој драми — све нас то подсећа на Ричерда III. Па и сам предмет Илићеве драме толико је сличан сижету Шекспировом, да би доиста било тешко, обрадити овакав предмет другчије него што га је обрадио Илић,