Отаџбина

486

ПОЗОРИШНА ПИСМА

У карактеристици главае своје јунакиње морао је у неколико одступити од Шекспировог јунака. Јаквинта је жена, и по томе не може да буде никада оно што је Ричерд. Али је наш песник опет за то у неколико погрешно, те испада карактеристика Јаквинтина недовољна и непрецизована, што опет шкоди самој драми, у колико јој оскудева довољна мотивација. Ричерда је бог створио као наказу, као ругобу. Он сам о себи вели, да чак и пси залају кад га виде. Он је сам себи гадан и досадан, колико тек мора бити гадан осталоме свету ; он презире себе, па презире и људе, он презире цео свет. Па за што да се не смеје том свету, за што да се с љиме не титра, да га не упропашћује, за што да га не тамањује, кад је тај свет бољи и лепши од њега, и кад се тај свет њему руга а он га презире из дубине своје демонске душе. Њему је дакле главна цељ да се докопа власти, те да се свети ти.м људима што га нрезиру. Но у томе му сметају сви они што имају прече право на престо, а има их много. Ал шта се то њега тиче. Зар је њему тешко уклонити их. Зар он да се плаши најгнуснијих срестава, он, који је решен да се свети целом људском роду само за то што га је бог створио као ругобу и страшило. Такав је Ричерд III. Из ових побуда проистичу сва његова недела. Он нам одмах излази пред очи као један сметењак, и он остаје консеквентан од почетка до краја. Јаквинта је жена, у овоуге случају властољубива и осветљива жена. Она не може да гледа другога на престолу; она не може да прежали свога мужа, њу распаљива и задахњива осветннчким духом лосања Бодинова, коју јој доносе њени приврженици само да би је испунили осветничком мржњом на спрам Владимира који се шњоме измирио. Она дакле није из основе хрђава жена. Она је пре свега властољубива, а тек за тим постаје осветљива и то неким чудноватим вештачким начином. Ми појмимо што је Јаквинта властољубива, ал не видимо довољно мотивације за њену осветљивост, и по томе се морамо чудити за што да она постане хијена? Песник је требао да је одма из почетка карактерише другчије него што је карактерисао ову властољубиву жену, па би је онда боље разумели, а и сама драма имала би бољу мотивацију. Игова Лукреција Борџија одма нам се преставља онака каква је, прп првој појави њеној ми се упознајемо са њеним неделима. Ми одмах знамо с ким имамо посла, и за то је све остало што следује разумљиво и мотовисано, и ако Лукреција није трагична јунакиња. Марија, Јаквинтина дворкиња, тужи се Стрибору како се Јаквинта оканила својих мисли, и како за свог сина не пита, те се њих двоје Мирија и Стрибор договарају да је опет пробуде иза